Svetlana Živanović | Senke

Pre nego što sam zaspala razgovarala sam sa svojim željama. Svađale su se i nadvikivale, glava me od njih zabolela. I dok mi je bol mozak cepao, bezobraznica se osili pa stade da me ubeđuje da lek protiv glavobolje popijem. Protivnica njena, ona što za bilo kakve tabletice neće da čuje, pozva me da kroz prozor glavu pomolim, pesmu slavuja da čujem. Ne htedoh nijednu da poslušam. A one druge, čija svađa je sada već na sevanje ukrštenih mačeva ličila, potrčaše da se na jednu od dve suprotstavljene strane stave. Nastade tad hor piskavih i nerazumljivih glasova koji kožu s mog umornog tela odvojiše. Da je bar u komadu ostaviše, nego je u param parčad iseckaše. Razleteše se komadi širom sveta, pa otuda svaki mi svoju muku u svest sipaše. U vatrama goreći vriscima su mi kosti lomili, u mulju daveći se krv su mi u led pretvorili. Baciše me u san koji od njih ništa bolji bio nije. I vatre i leda, zmija i aždaja raznih, svakakvih čudovišta što prema meni keziše krvave zube. Rasparčavaše me i nosiše, u mraku straha držaše me sve dok telefon me iz noći ne istrže.
              

Da pružim ruku, rekoh, koliko je sati da pogledam. Da znoj sa sebe sperem, izmučeno lice puderom da sakrijem, pojaseve oko sebe da stegnem, štikle da navučem, pa otrčim, posao čeka. Reklamu novu, valjalo bi uraditi. I ne bi mi žao, što ću ljude lagati, jer ne stvaram im ja najboljeg prijatelja koji će im uvek istinu govoriti. Novi preparat za skidanje kilograma treba prodati, pa šta ako im kažem da mogu celu tortu pojesti i iz udobne fotelje se ne pomeriti a da će se telo samo uz tabletu dnevno u atletsko izvajati. Može biti i dobro što ja tako dobro lažem, jer možda će napokon tupoglavi svet da razmišlja naučiti. Navukla sam ih već bila i poverova mi taj tužni, neuki svet, da može bez rada zaraditi. Prodade agencija tad na milione letaka sa uputsvima. Rekoh vam već da htedoh u sat da pogledam, ali ni ruku, ni glavu, ni oči moje pronicljive ne mogadoh da pomerim. Ni mojih lepih lokni, ni bujnih grudi, ni vitkog struka ne bi. Samo je senka od mene ostala. Kad me nije videla, toliko se jadna rasplakala da sva moja veština ubeđivanja nije pomogla i da je na kraju sama sebe utešila. A sve je mučena kroz jecaje govorila koliko je srećna bila dok je mene pratila. Sećala se susreta s jednim pesnikom u kojeg sam ja bila mnogo zaljubljena i o kojem sam takve lepote razmaštavala da sam od njega religiju stvorila. Sećala se kako je moja duša pevala dok sam preko trave bosa trčala. Sećala se kako sam kapiju preskakala i na trešnju se pela, kako sam s vrha drugare dozivala i najlepše polodove na njih bacala. Sećala sa kako mi je srce od sreće zaigralo kad su moje ruže procvetale, s kakvom nežnošću sam im listove dodirivala. Tešila se mislima o keru koji me je godinama u stopu pratio. Sećala se sreće koju sam sa staricama, što venčiće od đurđvka prodaju, delila. Setila se blaženstva kad me je majka čije sam dete iz požara izvukla zagrlila.            

Kad napolje izađosmo ni jednog čoveka ne primetismo, samo su senke po zidovima i ulicama klizile. Toliko su jedna na drugu ličile da nismo čak ni vlasnika reklamne agencije prepoznale. A on, kad zaključi da su od svih nas samo senke ostale i da svi želimo svoja tela da vratimo, reče da  postoji šansa da zajedničku želju ostvarimo. Ispriča nam da mu se jutros krojač sudbine obratio i jasna uputstva dao. Mi senke treba da se dogovorimo kakav život na ovom svetu hoćemo. Krojač sudbine će sutra doći i ispuniti nam želju. Silno smo se obradovale kad uputstva čusmo. Dogovorićemo se, to je bar lako, rekosmo uglas. Neko vreme srećne poskakivasmo i jedna drugu ohrabrivasmo. Još je bilo do podneva kad počesmo o problemu da govorimo. Nastade tada pometnja. Gospođica iz personalnog prva se suprodstavi mom predlogu da od krojača zahtevamo slobodu. Lepo sam objasnila koliko će biti lepo kad svaki čovek sam bude odlučivao gde i s kim će živeti, s koliko novca, kojim poslom će se baviti... Sloboda duha, sloboda tela, sloboda svuda, sloboda u svakom trenutku.  Sve sam ja to slikovito opisala. A ona, gospođica iz personalnog, kaže da može biti slobodan samo čovek koji ne voli nikog. Dobro, rekla sam tad, reci ti šta krojaču da kažemo. Predložila je da svet na dva dela podelimo, pa u jednom delu da žive dobri, a u drugom loši ljudi. Složili smo se, nije joj loša ideja, a onda se opet posvađasmo, jer svi su mislili da su dobri. Neka senka, ne sećam se čija je, reče da bi bilo mudro da svet podelimo na srećne i nesrećne, ali i tu smo se posvađale. Bilo je predloga, portir je čini mi se predložio, da za svakog čoveka razmerimo jednaku površinu tla na kojem može nezavisno od drugih ljudi živeti. Nije nam se dopalo. Da vratimo vreme za sto, za hiljadu godina, pa da se s ovom pameću i iskustvom u to doba preselimo, predložila je šefica odeljenja za odnose s javnošću. Meni se njen predlog dopao, ali mnoge se usprotiviše govoreći da nije pametno kroz sve istorijske užase ponovo prolaziti i da na taj način ponižavamo sve dobre ljude koji su svoj život potrošili da bi nama, budućim generacijama, bivstvovanje na Zemlji olakšali. Svađale smo se do kasno u noć kao da smo ljudi. Nismo se dogovorili.                

Sa strepnjom čekali smo zoru. Stigao je krojač sudbine. Tužne senke malih ljudi, rekao je dok nas je skupljao u balon od sapunice, lutajte i tražite svoja tela, a kad ih nađete opet budite ljudi, mali, tužni, glupi, šačica peska u Svemiru. Bacio nas je, mi smo se rasule. Tražimo se.