Predek neg prejdem nekšni posel obaviti z administracijo – navek me vlovi splašenost od dogočasnega čakanja i skešenih gospoja nalafranih vusnic i špičastih črlenih noftof - štere bodo v čudu zokretale z očmi jerbo pak nijesem pribavila se papere za tef „predmet“.
Nigdar se jošte ni pripetile da dojdeš na opčino, vu banku, vu bolnico, na šalterje raznih vrst i fela - a da tev čas obaviš kaj trebaš i lepo i lubezno se pospominaš ž gospami na šalteru - o tegobnemu problemu šterega več čudaj noč vrtiš vu glave.
Takef scenarij neš videl doklem god sramežlivo čkomiš!
Naveke te gospe nekaj cepidlače, spotikavleju, frkčejo i zdihavlejo: „Ali, znate, nedostaje vam ključni obrazac; nije vam kompletna papirologija; kuda ste navalili – pričekajte vani, ja nisam nadležna za taj vaš problemčić, ne znam tko vas je uopće uputio k meni?, ccc, zaboga!; ne ide to tako kako ste si vi zamislili, gospođo, draga; eh! vi uvijek pogriješite kat i sobu; ne vidim što uopće želite; niste se jasno izrazili u zahtjevu; morate podnijeti prijedlog/podnesak/zahtjevnicu/zamolbu…, pa, ovaj, to se uopće ne može podvući ni pod jedan članak koji je meni na raspolaganju; drugi put dođite pripremljeniji; obratite se kod moje kolegice u sobu XX – ah!, da, ona je sad na godišnjem a duga je na gablecu… baš ste potrefili vrijeme kad su kolege na terenu…“ i tak dale, i tak bliže…