Robert Lehpaner | Teniski klub

Teniski klub imao je u sklopu klupskih prostorija salu koju su članovi kluba mogli koristiti i za privatna događanja. Igor, vlasnik lokalne građevinske firme i član teniskog kluba, odlučio je u njoj proslaviti svoj rođendan. Bio je strastveni nogometaš i igrao je u lokalnom nogometnom klubu. Nogometna ekipa, to su bili njegovi „dečki“. A u teniski klub se učlanio i povremeno igrao isključivo smatrajući da će među članstvom steći nove poslovne kontakte.

Damiru se uopće nije išlo na taj rođendan i bilo mu je krivo što se od Igora dao nagovoriti da dođe. Stigao je među zadnjima. Sala je djelovala lijepo uređeno. Dobro osvijetljena, zidovi uredno obojeni i na podu je bio novi parket. Na zidu su visjela uokvirena priznanja i zahvalnice. Odmah do ulaza u salu bio je postavljen dugački stol s obostranim stolicama, za petnaestak ljudi. Otprilike na sredini sjedila je jedna žena. Na desnom kraju sjedio je stariji par. 

„Možda njegovi roditelji?“ pomislio je Damir.

Igor je s grupom od desetak muškaraca stajao na lijevom kraju sale oko dva visoka stola. U oblaku dima, ispred njih pivske boce, čaše za rakiju i prepune pepeljare. Muškarci su glasno pričali i smijali se. 

„Vjerojatno njegovi dečki s nogometa“, zaključio je Damir.

„Ej, bok! Daj dođi k nama“, doviknuo mu je Igor kad ga je ugledao.

„Otkad smo si mi na ti?“ pomislio je Damir i pomalo zbunjeno prišao visokim stolovima. „Dobra večer“, rekao je.

„Ovo je, dečki, Damir, moj inženjer za struju, a ovo su moji dečki s nogometa“, objašnjavao je Igor glasno.

Dečki su ga ispozdravljali, odmah stavili bocu piva ispred njega i natočili mu čašicu rakije. Damir je stajao tako kao kip među ekipom i slušao njihove glasne priče o ženama, autima, nogometu i odojcima, progovorivši, čisto reda radi, ukupno tri kratke rečenice. Popio je svega dva gutljaja piva, rakiju nije niti dotaknuo. Nakon desetak minuta, u kojima se osjećao nelagodno, ispričao se da mora obaviti jedan važan razgovor i udaljio se.

Otišao je do dugačkog stola. Stariji par je bio u svom razgovoru, pa im nije želio smetati. A činilo mu se i malo nepristojnim sjesti odmah do žene koja je sjedila sama, pa se smjestio na suprotnu stranu stola i dvije stolice dalje od nje. Na stolu su bile posložene plate s narescima, košarice s kruhom, boce mineralne vode i soka, čaše i tanjuri. Natočio si je vodu u čašu. Iz velikog zvučnika, koji se nalazio iza njegove stolice, krenula je glasna glazba. Pjevač je pjevao kako mu se ljubav za drugog udala i kako se on od silne tuge napija po kavanama i razbija čaše. Osjetio je da će mu glazba probiti uši i zaključio da je Igor zapravo seljak kad sluša takvu vrstu glazbe. Pitao se kako odsjediti barem nekih sat vremena na domjenku, a da ne umre od dosade i da mu glazba ne probije mozak. Žena je pušila i pijuckala mineralnu vodu. Imao je dojam da se osjeća na krivom mjestu, jednako kao i on, i da puši i pije vodu iz čiste dosade. Nije ga primjećivala. Tipkala je po mobitelu ili gledala prema prozorima, a zapravo u prazno. Promatrao ju je i razmišljao bi li i on zapalio cigaretu i uzeo svoj mobitel ili otpočeo neki razgovor s njom. Iako uopće nije bio gladan, čačkalicama je nabadao masline i komadiće sira s plate i stavljao si ih bezvoljno u usta.

„Dobar dan“, obratio se konačno ženi.

Nije bio siguran je li ga čula od glasne glazbe, ali kako ga je pogledala i klimnula glavom, zaključio je da je shvatila da ju je pozdravio.

„Zgodna sala“ nastavio je.

Pokazala mu je prstom na svoje uho, što je trebalo značiti da ga ne čuje.  

„Ako Vam ne smeta“, rekao je glasnije, „sjest ću bliže do Vas da se ne dovikujemo.“

„Da, da, izvolite“, rekla je.

Nije čuo što je ona odgovorila, ali je po njenom izrazu lica zaključio da je dobrodošao. Uzeo je svoju čašu, ustao i pomaknuo se za dvije stolice prema desno.

„Rekao sam da je zgodna sala“, ponovio je.

„A da... je... sasvim je okej.“

Izvadio je kutiju s cigaretama i zapalio jednu. Glazba iz zvučnika treštala je toliko glasno da su mogli razgovarati bez šaptanja, a da ih Igor i njegovi dečki, koji su i sami bili glasni, ne čuju.

„Hoću reći, nije kao u nekom vatrogasnom domu na selu“, dodao je ne znajući ni sam u kojem bi smjeru poveo razgovor.

„Iskreno, ne znam kako je po vatrogasnim domovima“, odgovorila je.

„A da...“, uzvratio je razmišljajući kako nastaviti. „Inače, ja sam Damir.“

„Glorija, drago mi je.“

„Sad bih trebao reći nešto kao 'I kako Vam se dopada proslava?'“, pokušao je ispasti duhovit.

„Da, tako bude po američkim filmovima.“

Tad je Igor prošao pored njih. Nosio je gajbu piva prema stolovima s njegovim dečkima.

„I, društvo, sve u redu?“ pitao je.

Damir i Glorija su se nasmiješili.

„Da, da, sve je okej, hvala“, uzvratio mu je Damir.

„Super, super“, doviknuo je Igor kad je već bio kod stolova s dečkima.

„Eto, kao u filmu“, rekla je Glorija. „Kad smo već kod filma: Ako se mogu malo našaliti, iz kojeg ste Vi filma.“

„E da, to ste dobro pitali – iz kojeg sam ja filma“, nasmiješio se Damir.

„I? Iz kojeg? Ako nije tajna, tko ste Vi Igoru? Sjedite sami, ne družite ni s kim.“

„Da, savršeno sam se uklopio u ovo društvo, a čini mi se da i Vi.“

„Zar se to odmah primijeti?“ nasmijala se.

„Još vode? Možda soka?“

„Ne, ne, hvala.“

„Ja radim kao inženjer u firmi gospodina Šegolja. On mi je šef. A Vi?“

„Susjeda, živim u kući do njega.“

„Sasvim je okej kao šef, ne mogu se požaliti. Samo mi je čudno da me pozvao na rođendan. Jer privatno nemamo veze jedan s drugim. Samo znam da igra nogomet jer često voli pričati o tome.“

„Da, to znam i ja. I meni se voli hvaliti time. Oni ljudi tamo, to mu je ekipa s nogometa?“

„Da, bio sam među njima deset minuta i pobjegao. Muški razgovori.“

„Aha, vidjela sam Vas tamo. I kakvi su to muški razgovori?“

„Auti, nogomet, žene i tako...“

„Ne volite te teme?“

„Ne.“

„Onda sigurno niste pravi muškarac“, rekla je pomalo podrugljivo.

„Ako Vi kao žena to tako kažete, bit će da je točno. Ali ja nemam problema s time“, uzvratio joj je i nije bio siguran misli li ona to ozbiljno.

„Šalim se, naravno“, pojasnila je. „A onaj stariji par na kraju stola?“

„Možda njegovi roditelji. Samo nagađam, ne poznajem nikoga osim gospodina Šegolja. Nego, Vi inače idete na njegove rođendane?“

„Ne, Igor me do sada nikad nije pozivao. Bojala sam se da će mi se nabacivati pred svim gostima. Jer kod kuće, čim me vidi u vrtu ili na balkonu, počne mi se upucavati. Ali za sada se, srećom, drži svoje muške ekipe. Nadam se da će tako i ostati. Ionako ne planiram ostati dugo. Niti Vi, čini mi se.“

„Dobro Vam se čini. Znate li, hoće li još biti neko jelo kasnije?“

„Da, uskoro bi trebalo stići. U zadnje vrijeme mi je nekoliko puta predlagao da idem s njim na tenis. On bi me kao naučio, ali sam ga elegantno odbila. Kad mu je otišla tajnica, ponudio je meni taj posao. Ali sam mu se i tu ljubazno zahvalila, makar mi je nudio veću plaću nego što je imam u vodovodu.“

„A taaako.“

„Vi igrate tenis?“ pitala je Glorija.

Damir ju je gledao trenutak i zatim se nasmijao.

„Zašto se smijete?“ pitala je i zatim se i sama nasmijala.

„A zašto se Vi smijete?“ uzvratio je pitanje.

Oboje su se ubrzo uozbiljili. Nastala je tišina. Počeo je opet nabadati masline čačkalicom. Ona je uzimala prstima pršut s plate i uzela je šnitu kruha iz košarice.

„Niste mi odgovorili, igrate li tenis“, rekla je nakon minute-dvije.

„Ne igram. To mi je pomalo snobovski.“

„Slažem se.“

„Džogiram i vozim bicikl. Jesu li to dovoljno muške aktivnosti, kad već ne sudjelujem u muškim razgovorima?“

„To su sasvim korisne aktivnosti. Uostalom, nemam se čemu rugati. Ranije sam i ja džogirala i išla u 'gym'.  Sad se već dugo ne bavim ničim, a trebala bih. Možda sam dosadna, ali tako ste čudno reagirali kad sam spomenula tenis.“

„Da, jesam. Nasmijao sam se i zatim uozbiljio. A Vi, jeste li se Vi smijali meni ili ste imali neki svoj razlog za smijeh?“

„Još vode? Možda soka?“ pitala je.

„Kopirate moje pitanje.“

„U redu, shvaćam, ne želite dalje o tenisu. Meni pada na pamet jedna privatna situacija vezana za tenis.“

„Nešto lijepo, nadam se.“

„Malo mi je glupo pričati o tome, tek se poznajemo petnaest minuta“, rekla je i uzela prstima maslinu s plate. „Ne bih trebala jesti prstima.“

„Ma ne vjerujem da će itko drugi osim nas jesti nareske. Vidite da drugi tamo samo piju.“

„Dakle... Moj bivši suprug je prošlog ljeta kao krenuo ići na tenis. Nabavio si je sportsku odjeću, tenisice, torbu, reket i tako dalje. Čudila sam se, ali ga nisam ispitivala gdje i s kime igra. Samo sam mu se otvoreno smijala i nisam ga mogla zamisliti kako skače i trči za lopticom. Totalno je nesportski tip. Pola sata lagane, dosadne nedjeljne šetnje po kvartu bile su vrh njegove tjelesne aktivnosti. Uglavnom, shvatila sam da se viđa s nekom ženom.“

„Vaš suprug, pretpostavljam, onda nikad nije stupio na tenisko igralište?“

„Sasvim sigurno nije.“

„Čisto informativno, i ja sam razveden.“

„I Vi isto?“

„Da.“

„Ono, klasika, supruga se počela nalaziti s nekim drugim?“

„Tako nekako. I moram Vam priznati da sam malo lagao maloprije. Znam zašto me gospodin Šegolj pozvao na rođendan. Želio je da malo idem među ljude.“

„Igor zna da ste razvedeni?“

„Slučajno zna.“

„Ako nije tajna, kako je doznao za to?“

  „Bolje da Vam ne pričam“, nasmijao se. „Još i dan danas ne znam kome je trebalo biti više neugodno, mojoj bivšoj ili meni.“

„E sad ste me tek zainteresirali“, rekla je i uzela prstima komad sira.

„Jedan dan mi je samo upala u ured, bacila ključeve od stana na stol, rekla kao da od danas počinje novi život s muškarcem koji joj može pružiti više, ili nešto u tom stilu, ne sjećam se više točno, okrenula se i otišla.“

„Ah, pa to je kao u nekoj komediji“, nasmijala se Glorija. „Oprostite“, dodala je brzo.

„Ma sve je uredu, scena je zapravo bila smiješna.“

„A kako je Igor doznao za to?“

„Sjedio je u mom uredu kad je ona ušla. Dogovarali smo jedan projekt“, odgovorio je i uzeo prstima šnitu kobasice.

„A joj, baš nezgodno. Sad i Vi jedete prstima. Kod mene je bilo ovako: Bilo mi je glupo ispitivati Ivicu, to jest bivšeg. Nisam taj tip. Zato sam se malo igrala detektiva. Raspitala sam se ovdje u klubu i doznala da među članstvom ne postoji Ivica Mišak i da po fotografiji, koju sam imala sa sobom, nikome nije poznat. Ja sam po struci zapravo profesor geografije, samo trenutačno ne mogu naći posao u struci, što znači da dobro poznajem ovaj grad i okolicu i znam da je ovo jedina lokacija s teniskim igralištima u radijusu od barem dvadeset kilometara. Ali za svaki slučaj sam još provjeravala i na Googleu.“

„I kako je teklo dalje?“

„Nije trenirao ovdje, a po vremenskom trajanju njegovih izbivanja, a ona su uvijek bila predvečer ili vikendom, izračunala sam da nema dovoljno vremena odvesti se autom nekamo dalje, obaviti negdje trening i vratiti se. Tada sam zaključila da me vara i da uopće ne ide na tenis.“

„I rekli ste mu to?“

„Ne, tražila sam način kako doći do konačnog dokaza. Razmišljala sam da mu prekopan sportsku torbu i provjerim je li mu odjeća mokra kad se vraća s tenisa. Ali opet, nekako mi je to bilo jadno.“

„I našli ste na kraju dokaz?“

„Slučajno i neočekivano. Kad je jedne večeri opet otišao, ja sam kasnije izišla do dućana kupiti jaja. Desetak minuta hoda od naše kuće zatekla sam ga ispred terase jednog kafića kako pokušava promijeniti kotač na autu. Na terasi, blizu njega, sjedila je nepoznata žena, jednako kao i on odjevena u trenirku. Pila je sok i čitala mu s mobitela na glas nekakve upute.“

„Dobro... i...?“ smješkao se Damir.

„Zaustavila sam se kratko, prokomentirala kako ne zna promijeniti kotač bez umjetne inteligencije i da ima dvadeset i četiri sata da se odseli od mene, i nastavila dalje. Samo su blejali u mene.“

„Da... nezgodno...“

„Neću više jesti jer neću moći jesti glavno jelo kad dođe“, rekla je Glorija nakon što je uzela još jedan komad sira s plate.

„A nećete se udebljati od malo sira, pršuta i maslina“, odmahnuo je Damir rukom.

Igor je došao do njih i stavio Gloriji ruku na rame. Malo se trgnula i usiljeno nasmiješila.

„Upravo su mi iz restorana javili da će jelo kasniti oko sat vremena. Imaju neki problem“, rekao je. „Ali vidim da se dobro snalazite s narescima.“

„Pršut je odličan“, uzvratio je Damir.

„Uopće niste probali pršut“, smijala se Glorija kad se Igor opet vratio među nogometne dečke.

„Otkud on zna. Znate što, ovdje postaje sve zagušljivije i već malo glazba iritira. Idemo na zrak?“

„Može. Baš sam i ja to htjela predložiti. “

Ustali su, obukli jakne i izišli van. Bio je već mrak. Naslonili su se na zid i zapalili cigarete.

„Sad živite sami?“ pitala ga je.

„Da. Nemam djece. A Vi“?

„Nemam.“

Damir je razmišljao i otpuhivao dugačke dimove prema gore. Ugasio je cigaretu u pepeljari i izvadio mobitel iz džepa. Glorija ga je promatrala.

„Kao da nešto pretražujete“, rekla je.

„Ma... gluposti... što čovjeku sve ponekad padne na pamet...“, odgovorio je i vratio mobitel u džep.

Zapalio je novu cigaretu. 

„Nešto Vas muči, to se vidi.“

„Biste li prepoznali ženu s kojom ste zatekli svog bivšeg supruga?“

„Svakako, jako dobro pamtim lica i imena. Zašto?“

„I kažete da je to krenulo prošlog ljeta?“

„Da. Ali zašto me to pitate?“

Povukao je dva dima, ugasio cigaretu, izvadio ponovo mobitel iz džepa, pretražio brzo nešto i pokazao joj ekran.

„Poznajete li ovu ženu?“

„Ja... ne mogu... vjerovati...“, odgovorila je iznenađeno kad je ugledala fotografiju na ekranu. „To je ona, s njom sam vidjela svog bivšeg. Tko je to, otkud Vam ta fotka?“

„To je moja bivša supruga.“

„Neee, ne vjerujem“, smijala se.

„Da, je.“

„Kako ste znali?“

„Nagađao sam. I ona je odjednom počela odlaziti na tenis prošlog ljeta. A ovaj grad je mali. Sigurno u njemu nema mnogo ljudi koji se u nekom trenutku odluče krenuti na tenis. Ona inače je sportski tip, išla je na reformer pilates, ili kako se to već zove. Valjda...“ 

Damir se počeo smijati samom sebi.

„Da... valjda...“, nasmijala se i Glorija.

„Ranije je dugo išla na jogu i bavila se nordijskim hodanjem. Valjda...“

„Kako ste doznali da ima nekoga?“

„Otprilike usporedno s odlascima na tenis počela je često tipkati po mobitelu. Naročito navečer, ponekad čak i noću. Zaredali su se i telefonski razgovori za koje je odlazila u drugu sobu. S vremenom se čak više nije niti skrivala dok je telefonirala. Kleberila se i cerila nasred stana dok su pričali. Čuo sam da razgovara s nekim muškarcem. I tako smo živjeli još neko vrijeme znajući oboje da ona ima ljubavnika, ali nismo nikad razgovarali o tome. Ja sam zaključio da ću joj u prikladnom trenutku jednostavno reći da to prekine ili da se odseli. Ili – ili, bez rasprave.“

„Ali ona Vas je preduhitrila, upala Vam je u ured.“

„Točno.“

„Gdje su oni sada? Jesu li još zajedno?“

„Pojma nemam, niti me zanima. Vidio sam je nakon toga samo još jedanput na sudu na brakorazvodnoj parnici.“

„I ja svoga bivšeg tako“, rekla je.

„Što ćemo sada, vratiti se unutra?“ pitao je.

„Idemo na piće.“

„A Šegolj, mislim, je li malo nezgodno da tek tako nestanemo?“

„Ma,“ odmahnula je rukom, „on ima svoje dečke, nismo mu mi bitni.“

„Dobro, ako me sutra na poslu ukori, reći ću mu da ste me Vi oteli“, smijao se. „Čime ste došli?“

„E tako mu recite. Pješice sam.“

„Onda idem po auto.“

Nakon pića Damir je Gloriju vozio natrag kući.

„Odlučila sam se početi opet baviti nekim sportom“, rekla je u autu.

„Tenisom, pretpostavljam.“

Prasnuli su u smijeh.

„Mislila sam na džogiranje.“

„Savršeno, u dvoje je ljepše trčati.“

„Ali Vi ste sigurno istrenirani.“

„Prilagodit ću Vam se.“

„Veselim se“, smješkala se.