Božica Jelušić | Dan treba svoju boju

 

Dan treba svoju boju, biljeg posebna kova.

Da se u radosti rodi, bistar i punoljetan.

On želi savršen biti, spašen iz vremeplova,

Osobit do krajnje mjere, gospodski, izuzetan.

Pitaš ga trebaju li mu kandže, krilo il' surla?

No, on u običnost tone i pada u sinkopu.

Dok tvoja glad za bojom s ruba prašume urla,

Zbog čega ih je tako malo u tvome snopu?

Istražuješ, led topiš, krivicu tražiš bez smisla.

Dok teglenica škripi: niz rijeku život tegli.

I plače ti se jako: neka te muka stisla,

Ljutnja na one što su u bezbojnost zalegli.

Čučiš ko vodopija za pohabanim plotom,

Tražeći neku svoju družinu odabranu.

Jer život treba svrhu i nagradu, no o tom,

Zboriti mnogo je teže nego o lijepom danu.