Slavica Gazibara | Sara razmišlja o bolesti

Poslije podne smo imali goste. Došli su teta Ana i striček Marko. I njihov sin Tomica. Ja volim kad oni dođu. Onda se moj brat Ivor i ja igramo s Tomicom. On ima pet godina. Jako se veseli kad svi skačemo na trampolinu. Samo mi je žao što je njegova mama bolesna. Ona ne može govoriti. Ni misliti.
Svi smo sjeli na terasu za stol. Mama je donijela zdrave kolače i sok. Pitala je tetu Anu kako joj ide salon.
- Pa ide… - rekla je teta Ana.
- Ma to je tek početak! – odmah je rekao striček Marko. – Ne može već na početku biti neke zarade. Treba pričekati. Još je rano za reći! Budemo vidjeli kroz koji mjesec – rekao je striček Marko.
Onda smo jeli kolače. Bila je tišina.
- Jesi li pročitala Vrijeme između krojenja? Sviđa ti se knjiga? – pitala je moja mama tetu Anu. Ona je samo kimnula glavom. Ali joj je isti čas pomogao striček Marko.
- Ma daj, vi žene uvijek padate na romantiku. Čitao sam o toj knjizi i ne bih trošio vrijeme na nju. A Ani se dopala! Hahaha - nasmijao se.
- To ti je razlika između muškaraca i žena. Meni je dovoljno pročitati prvo poglavlje i zadnje – i sve mi je jasno! – rekao je striček Marko.
Teta Ana opet ništa nije rekla. Valjda nije mogla.
Pojeli smo sve kolače. I popili smo sok. Onda smo mi djeca otišli na trampolin skakati. Poslije smo opet bili žedni. Pa smo otišli po sok. Striček Marko je tati objašnjavao nešto o autu. On je jako pametan. Zna sve o autu. A oni nemaju auto. Tata je samo slušao i gledao u sok. Mama je točila još soka u čaše.
- Ono što si nam prošli put pripremila… Kako ide taj veganski recept? – pitala je mama tetu Anu.
- Ma jednostavno je… – počela je govoriti teta Ana.
- Ono s dimljenim sejtanom – rekao je striček Marko teti Ani. – To ti je jako jednostavno – rekao je mojoj mami. - Samo popržiš tikvice, dodaš sejtan i dimljeni tofu, i sir, i zapečeš. Je li da je odlično? – sad je pitao moju mamu.
- Je, je – rekla je mama. I ona je sad gledala u svoju čašu sa sokom.
Više nitko ništa nije govorio. A striček Marko je dva puta objasnio recept. I onda su svi troje otišli doma. Mama i tata su se pogledali.
- Naporno – rekao je tata.
- Nisu oni baš zdravi – rekla je mama. Onda je jako uzdahnula. Valjda joj je bilo žao tete Ane.
I meni je bilo žao tete Ane. Što je tako bolesna. Ne može govoriti. A žao mi je i stričeka Marka. Jer on mora govoriti za nju. I još za sebe. Pa se i on razbolio. I sad su svi bolesni.
Ja sam odmah shvatila pouku! Najljepše je biti zdrav. Da možeš sam misliti. I sam govoriti. Jer ako netko drugi to radi za tebe, znači da ti nisi zdrav. Jer možda nije ni on.