Martina Bogovac | Pod patnjama

Samlevena pod udarcima bez ijednog pokreta,
moja je nada ponovo oteta,
zarobljena od stranca, potpunog neznanca,
što svaki put isto se zove,
baca krovove, ruši avione, buši balone,
u bezdan sve tone.
Podmeće mi privremeno primirje,
pomalo mi da sreće nečije,
malo prostranstva da vidim bez straha
dok me na kraju puta čeka zmija šarka.
Kao čaršav što prekriva stari nameštaj,
celofanom tanjir zamotan,
ceradom balvan sačuvan,
pod patnjama život isklesan.