Radmila Vojinović | Dodir svile

Gde stanuje Tarik? pitala sam decu u bečkom parku. Tarik je drug iz razreda mog sina. Pozvao ga je da mu pokaže novu igračku.  

Ništa nisam razumela jer su svi govorili istovremeno piskavim dečijim glasovima. 

Ustale su i Turkinje sa klupa. Okružile su me. Sve su govorile u glas na turskom i pokazivale u istom pravcu. 

Krenula sam uzbrdo. Iza mene su stupala deca u koloni po dva. Na kraju su se gegale Turkinje u dugačkim haljinama i balon mantilima izbledele tamnosmeđe boje. Stali smo ispred jedne zgrade, prave bečke lepotice boje zrelog suncokreta. Pokazali su mi ulaz. Unutrašnjost je bila memljiva i mračna. Samo je u jednom uglu gorelo bledo svetlo. Vrata su bila u nizu. Mirisalo je na gas, prženo ulje i ustajalost. Širio se miris sudžuka i belog luka

Pred vratima je bila naređana obuća. Kao nekakvi čuvari. Ugledala sam Điđine patike u jednom redu. Vrata mi je otvorila prelepa Turkinja.

„Požalosta“, rekla je.

„Vi ste Ruskinja?“, bila sam zatečena.

„Njet. Njet, ja turkiš. Ja Rafije iz Taškenta. Ruski sam učila u školi“.

Kuća je mirisala na ispeglane zavese i majčinu dušicu.Turkinja je postavljala pribor za čaj. 

Dok je spremala čaj na malom primusu, ja sam razgledala po sobi. Ispod prozora bile su poređane kačice sa sirom i maslinama. U uglu je bio rastvoren razboj sa delimično otkanim svilenim šalom. Ćilimi i asure su prekrivale pod. Mnogobrojni jastuci bili su složeni jedan na drugi i prekriveni dekorativnim ćebetom.

U sobi je vladala prijatna polutama, ponegde obojena bledožutom čipkanom svetlošću, jer su zavese na prozorima takve bile.

Bacila je jastuke na pod. Čajnik se pušio šireći topao i poznat miris. Uskoro sam udobno zavaljena na jastuke pila elmačaj. 

„Elma, elma“ – izgovaram tu divnu reč. Svaki gutljaj čaja otvarao je kutiju sa slikama nekog voćnjaka u Turskoj gde su se na suncu igrale jabuke - elme kao devojčice u crvenim haljinicama.

Orijentalni kolačići su mirisali na pistaće. 

„Po ceo dan nešto radim da zaposlim ruke i misli“, kaže.

Iznela je tuce mekih, tkanih šalova. Boje su se prelivale, svila je milovala kožu. Nisam ni znala da ljudska ruka može da istka takvu lepotu.

„Da, da krasiva“, Rafije je znalački zažmurila na jedno oko. Prinosila je šalove mom licu. 

„Ti si nežna kao latica ruže“, rekla mi je. „Mislim da ti ovaj pristaje.“ 

„Plavo kao more“ kažem.

„Njet, njet, plavlje od mora. Plavo kao nebo nad zavičajem.“

Ruke su joj mirisale na jasmin dok mi je obmotavala šal oko vrata. Ostale smo dugo zagrljene. Ulično svetlo se upalilo. Soba je postala narandžasta. Meni se učinilo da je neka kosmička svetlost kao oreol lebdela iznad glava dveju žena iz različitih svetova koje su se načas dodirnule u ovom ledenom bečkom suterenu. 

Neko je zakucao na vrata.

„Moj muž“, rekla je Rafije.

Očekivala sam ostarelog, brkatog, natmurenog Turčina, prodavca maslina i ovčijeg sira na bečkoj pijaci. Turčin je izgledao onako filmski, očiju bistrih i oštrih, gipkim pokretima prešao je preko sobe, blago se naklonio i poljubio mi ruku.

„Willkommen!“ Dobrodošli!

Nešto je tiho rekao ženi. Ona je vadila sir iz kačice i stavila ga u činiju. Masnim papirom prekrila je sir. U kesu je gurnula teglu crnih maslina. 

Sa punom kesom u naručju, na vratima rekoh: “U četvrtak je roditeljski. Učiteljica je poručila da dođu obavezno sve mame“.

„Ona ništa ne razume!“ rekao je Rafijin muž.

Ni ja ne razumem sve. Prevešće nam Vlasta, Zoina mama. Ona je iz Zagreba.

Rafijin muž se smejao i širio ruke kao da je hteo da kaže da se predaje.

Čekala sam je na uglu Stolberggasse. Dolazila je u oblaku mirisa jasmina. Svilena dugačka haljina virila je ispod tamno teget balonera. Svileni šal bio je zakačen za vrh punđe. Kosa, kao bakarna tepsija, presijavala se na retkim zracima sunca koji su uspeli da se probiju kroz uzanu i mračnu ulicu. Hodale smo po crvenim kockama od cigle. Njena je sreća bila tako velika da je mogla da se opipa. Ličila je na dodir svile.

Bečke mame, mlade i vesele pričale su bečkim narečjem. “Šta kažu?“ pitala sam Vlastu.

„Učiteljica kaže da sad idemo u pivnicu. Tako se to kod njih radi“. Rekla sam to Rafiji. Oči su joj se zamračile. 

„Ja ne mogu! Tako se kod nas ne radi.“

Razrogačila sam oči. Učiteljica je sve shvatila. Prišla je i obavila ruke oko Rafije u njenom tamno teget baloneru.

„Muss! Moramo. Tako stoji u programu.“

Nikad ne bih pomislila da bi jedna rođena Bečlijka uradila tako nešto. Ali, učiteljica, Elli Kopp nije bila obična. Bila je neviđena lafica i Žena pre svega.

Ušuškana, mala pivnica u Zentagasse odzvanjala je od devojačkog smeha. 

„Šta kažu, šta kažu?“ pitala sam Vlastu. 

Vlasta se smejala pomalo cvrcnuto. Pivo je uhvatilo.

„Ne znam, pričaju nešto o muškarcima.“ Poslednju reč nije ni izgovorila. Progutala je navala smeha. Smejala sam se i ja. Pogledala sam Rafije. Usne je pritisla prstima. Ali oči su joj iskrile kao mala sunca.