Kristijan Modrušan | Moj ćaća

 

Staklenog pogleda

odsutno gleda

kroz ljude, prirodu,

stvari.

 

Ne vidi mene

dok bdijem nad njim…

U postelji leži

mirno, moj stari.

 

Ispijena lica

od bezbrojnih žlica,

igala, lijekova,

besmislica

 

u krevetu leži

i odsutno gleda

kroz prozor

u prolaznost,

prolaznost stvari.

 

A s njima i on

polako kopni,

nestaje, lomi se

voljeni stari.