Marija Aleksić | Okrenuo je glavu cvetić žuti

 

Okrenuo je glavu, nema ga više

Pao je negde a ne znam tačno gde

Samo bol ko planina ruši već usahle grudi

Samo tuga razara već razorene misli

Nije trebalo tako

Nije moralo tako

Nema više žutog cvetića sa hiljadu boja

Koji se smejao na suncu

Gledao u dugu svojim plavim očima

Nema više toplog mirisa koji je obavio dušu svih nas koji smo ga voleli

Nema te cvetiću više

Živiš kroz nas i sećanja naša

Samo cvrkut ptica podseća na tvoj umilni glas

A snaga dobrote je veličine stene 

Živiš cvetiću negde gore

Gledaš nas vedrim pogledom 

A tvoj glas odzvanja u glavama svih nas koji smo te voleli

Znam da nas greješ svojim rukama 

I pokrivaš svojim pogledom da ne nazebemo

Cvetiću žuti 

Nedostaješ mi

Dok poslednji dah bude u meni nedostajaće mi tvoje oko

Dubine najdubljeg mora

Znam da povratka nema

Cvetiću žuti