Grozdana Poljak | Volim Vas Gospodine

Rano je jutro. Alarm odgađam po treći put. 

Navučem deku preko glave, protegnem noge. Nevoljko se ustanem iz kreveta i odgegam do kupaonice. Već na samu pomisao četkice za zube utroba mi se frče. Trljam oči dok sjedim na wc školjci, mogla bi lako zaspati, umiruju me prigušeni zvukovi iza zatvorenih vrata, ne bi mi bilo prvi put, ali moram u Petrovu. 

Četkam samo prednje plohe zubi, krajnje, koji sežu dublje u vilicu preskačem, i brzo pljunem ostatak paste. 

Rukom pređem po glavi u potrazi za kakvim ptičjim gnijezdom ili rupom od ležanja. Odavno ne upotrebljavam češalj, nema potrebe. 

Ovaj put izostavljam šminkanje, ne da mi se. 

Zapiljim se u svoj odraz u ogledalu i na pamet mi padne blijedi Smeagoll sa svojim buljookim očima. 

Ipak ću staviti malo rumenila. 

Otvorim balkonska vrata, svježe je, treba mi toplija odjeća. 

Dolje, netko hoda ulicom i puši. 

Do mene dopre miris duhana, kao da ga i sama usisavam u sebe, pređe mi u grlo, želudac mi se digne, otrčim u kupaonicu i povratim. 

Odvratno. 

Opet moram prati zube. 

Pričekam da se sve malo smiri, navučem  sako, u torbicu ubacim paketić maramica i flašicu vode i izađem na ulicu. 

Odgovara mi prohladni jutarnji zrak dok hodam do autobusne stanice. 

Hajde, biti će sve u redu, tješim se. 

U autobusu gužvara, torbe, laktovi, stopala. 

Ulovim mjesto za sjedenje pa me nije briga, kroz krovni otvor struji zrak, a i kroz dugačko raspoređene prozore tokom vožnje nailaze kratkotrajni svježi valovi. 

Dobro da je autobus starudija, na sve strane puše, jedino što je pretvrda stolica. 

-Kak da te ne bole sve koščice kad nemaš ni grama sala - doskočica za mene, kad god je riječ o stražnjicama. 

Nemam ni na nogama pa me ne bole. 

Dokoturamo se nekako do Črnomerca i onda se uguram u jedanaesticu. 

Situacija je još gora. Ljudi su natiskani na vrata. 

-Molim vas odmaknite se od vrata kako bi tramvaj mogao krenuti - čuje se iz mikrofona. 

Nekoliko od onih stješnjenih vratima odustane i pređe u dvojku. 

Na žalost, ja sam već bila utisnuta u masu i ne mogu se pomaknuti. 

Kao da se nalazim u jednom od krugova Danteovog pakla.

Na mene se naslanjaju školarci, žene torbicama bockaju u rebra, natiskuju me kao srdelicu u konzervu.

Ne volim vlažne dodire. 

Tako okružena živim neprobojnim zidom, osjećam se kao u ringu, u borbi sama sa sobom. 

Još malo izdrži, još samo malo. 

Pokušavam uloviti dašak vjetra što dolazi kad se pri zaustavljanju na stanici otvore vrata, ali to nije dovoljno.

Zrak se opet brzo zgusne i zatvara mi dušnik i sklapa oči. 

Nitko me ne primjećuje, šutim između školskih ruksaka i glasova, preintezivnih mirisa, podignutih ruku.

Klizim. 

Trudim se ostati na nogama. 

Ne ide. 

Koljena mi se savijaju, mislim da ću se rasprostrti po podu. 

Spustit ću se u čučanj, odlučim, onda će biti bolje. 

Ne obazirem se na druge, samo mislim o tome kako izbjeći padanje. 

Padanje je neugodno, zapravo, ne znam, uvijek sam se poslije nesvjestice našla kako sjedim na stolici, netko bi me posjeo, ljudi bi me gledali, bez komentara, a ja bi jedva dočekala da izađem, da se sakrijem. 

Često sam gubila svijest. 

Nikad se nisam zapitala zašto, niti komentirala sa drugim osobama, pa ni sa roditeljima. 

Nisam smatrala da je bitno. 

To je jednostavno tako, gubim svijest, kao kad nekoga zaboli glava pa prestane. 

Školska mi je pričala da se njena kćer bez razloga rušila, samo bi je noge izdale, utvrdili su da je to od naglog rasta. 

Važno je što prije pronaći oslonac, sjesti, ili izaći , dok se ne smiri. Nisam uvijek uspijevala, mrak bi me pojeo prije nego sam mogla nešto učiniti. 

Jednom sam se osvijestila tek u ambulanti, ne znam što su mi dijagnosticirali. 

Nitko mi nije rekao, ili se ne sjećam. 

No, skoro sam čučnula na pod u zadnjem dijelu tramvaja, barem sam imala namjeru da se spustim na koljena. 

Jedan gospodin me zaustavi pri pokušaju, obuhvaćajući moje pazuhe svojim rukama. 

-Gospođo, nemojte mi pasti. 

-Ne, ne, samo se pokušavam spustiti. 

-Molim Vas, nemojte pasti. 

-Sve je u redu, samo ću čučnuti. 

Ne pušta me, uporno me drži dok  pokušavam ublažiti svoju nesvjesticu i čučnuti ili kleknuti među rulju. 

-Sad ćemo doći na Trg, izdržite još malo. 

-Ali ja ne silazim na Trgu, moram u Petrovu. 

-Ne, idemo van na Trgu. 

Kad su se vrata otvorila, masa ustajalog mesa nahrupi van, on me i dalje drži, sprečavajući da me odnesu sa sobom i da se nađem zgažena. 

Pod ispred mene se neujednačeno crni, tu i tamo koja bijela fleka, skoro pa ništa, počinjem se hladiti, tonuti u dubinu. 

-Evo, tu možete sjesti. 

Posjedne me na povišeni dio stupa ulične svjetiljke. 

-Samo se odmorite dok vam se ne razbistri. 

Ne vidim puno, naslonim se na hladni željezni stup i usisavam bistri zrak, polako, dozirano, kroz zube. 

Grašci znoja mi hlade čelo. 

Osjećam se jadno. 

Vjerojatno i izgledam tako, kao bjelilo tek okrečene sobe, usukana u sebe, na mršavom tijelu samo oči. A i one su zamagljene. 

Čekala sam. 

I on je čekao sa mnom. 

-Kaj ste rekli, kam idete? 

-U Petrovu. 

-Ići ćemo zajedno. 

-Ma, sve je u redu gospon, biti ću ja dobro, samo mi treba malo zraka. 

-Ići ću s Vama u Petrovu. 

Tu je bio kraj diskusije. Preuzeo je vodstvo bez puno riječi. 

Ne bunim se više, ionako nisam sigurna mogu li sama, na svojim nogama doći do zadanog odredišta. 

Čak ni ne razmišljam da bi to moglo biti čudno, da me prati nepoznati čovjek. 

Uopće ne razmišljam, samo pokušavam disati. 

 

Uđemo ponovno u jedanaesticu. 

Pomogne mi se popeti i ostane stajati tik do mene. 

-Ako se osjećate loše dići ću nekoga. 

-Ne, sve je u redu, izdržati ću. 

Kontrolira me pogledom dok se tramvaj lagano kotura, staje na stanicama. 

Čudno je to, ali osjećam se sigurno. 

Pogledam ga i nasmiješim se.

 

-Moja stanica - kažem. 

-Čuvajte se. 

-Hoću, hvala Vam gospodine. 

Hodam i smiješim se, u meni treperi neka radost. 

Najradije bi povikala "Volim Vas Gospodine!, gledajući u stražnji dio tramvaja dok se udaljava. 

Moje emocionalno skladište je puno, ali vizualni dio ne postoji, njegova dob, visina, boja kose, bilo što, nula. Blank. 

Doista neobično. Neobično, neobično. 

Mogla bi se uvjeriti da se uopće nije dogodio, da sam ga samo zamislila. 

U bolnici prazan hodnik, polumračan, tih. 

Iz prostorije izađe osoba u bijelini.

-Vi ste? 

-Došla sam radi krvne grupe. 

-Uđite. 

Trajalo je vrlo kratko, nije bilo razgovora. 

-Dođite po nalaz za par dana. 

Bez doviđenja. 

Ponovno sam ubačena u isti dan. 

Kratko hodam i neko vrijeme stojim na ulici. 

Jedan dan za jedan ubod igle i malo krvi. Koliko vrijedim? 

Promet postaje gušći, razmišljam da dio puta pređem pješice, ali jedanaestica upravo nailazi pa se ukrcam.

Na središnjem dijelu nema puno ljudi, tu i tamo se netko drži za rukohvate ili vrti na zglobovima, sva sjedeća mjesta su zauzeta. 

Uhvatim se za šipku ispod prozora i pustim oči da prate gibanje tramvaja. 

Mozak mi intenzivno radi, u stanju me je natjerati na stvari koje si ne želim priuštiti, barem ne one koje me u ovom trenutku opsjedaju. 

Da bi ga prevarila, brojim stanice, analiziram gibanje nečijih kukova, zakrivljenost koljena. Pokušavam pogoditi osjećaje po izrazu lica, udaljenost očiju od nosa.

Zaključim, svi smo mi jedna velika hrpa nesavršenstva.

Prihvaćam, ne vidim u tome ništa loše, ni dobro. 

Prebacim pogled na ptičju perspektivu. 

Mraveki, vrtimo se u vječitom krugu. 

Bili bi izgubljeni jedni bez drugih. 

Za čim žurimo? 

Tako lebdeći sve mi se učini nevažno, naše težnje, strahovi, na kraju krajeva i sam život. 

To me na neki način rastuži. 

Na Trgu izađe nekoliko osoba  i par drugih  se ukrca.

Nije tako loše, imam prostora za sebe, nitko me ne pritišće, nagurava ili davi sa prejakim parfemima. 

Ma kakve god igre igrala sa mojim centralnim gazdom ne uspjeva mi pobijediti ga, maglica se vratila, pluta mi ispred očiju, oduzima dah. 

Savijem se pomalo dahćući. 

Svi oko mene su zadubljeni u nešto svoje, i gospođa ispod mene na sjedalu,

gleda kroz prozor, sigurna sam da me ne želi primijetiti. 

Malo se uspravim i pokušam otvoriti mali prozorčić iznad velikog stakla. 

Zaglavio se, odustanem. 

Savijam se, plitko dišući, čini mi se ako jače udahnem da ću se srušiti. 

-Slabo Vam je - napokon upita gospođa. 

-Da, trudna sam. 

-Znate, da bi spriječili mučninu trebate pojesti koricu kruha, da se želudac ne buni. 

Kao da nisam svašta probala, ne ide, uvijek mi je loše. 

Osjetim da ću se uskoro složiti na pod, 

neću izdržati u stojećem stavu do Črnomerca. 

-Gospođo, možete li se ustati, molim Vas?

 

Gospođa se na moju molbu ustane. 

-Znate - reče onako s visoka, ja sam medicinska sestra. 

-Držite glavu između koljena i pokušajte se sabrati. 

Nasmiješim se krajem usana, i ne odgovorim.

Moram držati zatvorena usta i mirovati, inače će sve završiti na podu tramvaja, i ja i bljuvotina. Ali to me nije spriječilo da u sebi opsujem medicinsku sestru. 

Moj mrak se polako razilazi i hladni znoj postaje rosa koju obrišem rukavom. 

Samo trepćem, ljuljam na šinama, odgovara mi, mogla bih zaspati. 

Ja svugdje mogu zaspati, stojećki dok čekam u redu za nešto, u društvu dok razglabaju o meni nevažnim temama, pa čak i kod zubara. 

Jedno sam vrijeme intenzivno pretraživala kakva je to bolest.

Uvjerili su me da to ne može biti dobro, da nije normalno, a onda sam odustala. 

Biti ću nenormalna, odlučila sam. 

Samo još da izdržim malo, samo malo, u autobusu do kuće. 

-Ima praznih sjedišta! - uskliknem u sebi, kao da sam dobila sedmicu na lutriji. 

Utonem u sjedalo. 

Volim ovaj zapadni dio grada, tu sam kod kuće, osjećam se puno bolje. 

Popnem se stepenicama do svojeg potkrovlja, pobacam sa sebe odjeću već sa vrata i pustim da voda odnese svu nelagodu i grč ovog šugavog dana. 

Ne brišem se poslije tuširanja, puštam kapi da slobodno klize. 

Brzo ih, sad već i vrući zrak osuši na meni. 

Lakše se diše. 

No, izgleda da dan još nije završio. 

Koga vraga svi puše na ulici! 

Kasno je za ljutnju, dim mi je već u nosnicama. 

Opet napunim zahodsku školjku. 

Lakša sam za onu napuhanu gospođu i jutrošnju koricu kruha. 

Operem zube i legnem u polumraku. 

Čujem Gospodina kako mi kaže

- Idem s Vama u Petrovu.

- Puno Vam Hvala Gospodine - uzvratim u praznu sobu.