Kad muljno dno zagaze hridi sure
Kad nemir valova lomi kosti rive
znaj da su vitri iščupali gnizda
i prista mir doma i cvrkut lasta
Pa postadu boli neprolazna južina
I mulj prisjelih i taštih užina
Jer vitra uminu prostranstva daleka
I rane izvidaju utopije prošlog víka
Jer bonace taže naša žića
I navíke stižu iznova pramalića.
Umorne lađe ću sviti jidra
Unići u dvore našega sidra.
A o zvizdan šta će vedre sjati
Lišpe ću neba u snu mira Bogu dojti
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.