Moja unuka ima uskoro priredbu u vrtiću . Šijem joj baletsku haljinicu, nedostaju mi samo kopče.
Sedim na uglačanoj kamenoj ploči na dnu Balkanske, čekam da se otvore radnje. Aprilsko sunce greje mi lice. Povremeno se začuje zvuk kotrljanja roletni i njihov praskav udarac o ivicu.
Kad se roletne podignu izlozi osvanu, kao šareni i čarobni svet. Topla ćebad uplela su se sa damastnim stolnjacima , a pored njih nehajno naslonjene kućne haljine od zenane višedecenijski simbol statusa, udobnosti i kućne elegancije naših mama i tetaka. Ratluk od ruža ukrašen ušećeranim trešnjama kao minđušama uronjen je u čipkani poslužavnik od šećerne vune .Izlog preko puta blista od uglancanih mesinganih avana i ručnih mlinova za kafu.
Odjednom sa vrha Balkanske kao pramenovi magle spušta se snažan , prepoznatljiv i nezamenljiv miris sveže pečenog hleba. Pečenog na drva. Zatvorila sam oči i svega sam se setila.
Početkom osamdesetih kao stipendista najveće beogradske banke našla sam se u Njujorku. O Programiranje je tek ulazilo u naše obrazovanje. A ja tek izašla iz školske klupe, sa lakoćom sam se hvatala sa izazovima.
Apartman na trideset drugom spratu hotela na Medison aveniji sam delila sa dve cimerke, Alenkom iz Zagreba i Almom iz Sarajeva. Kad su nas sa recepcije doveli u našu dnevnu sobu nas tri smo zaigrale. Trčale smo od jednog prozora do drugog. Pred nama se prostirao Njujork sa Central parkom u sredini.
Dan smo počinjale u kafeteriji dva bloka udaljenoj od banke , uz mirisnu brazilsku kafu i francuske hrskave kroasane.Zatim smo pešačile izmešane sa američkim poslovnim svetom , omamljene vazduhom Njujorka koji je mirisao na slavu. bogatstvo i moć.
Ubrzo su nam predstavili našeg mentora i domaćina.Visoki, plavi Amerikanac u dobro skrojenom odelu i skupim cipelama naklonio se i rekao:
- Ja sam Dragomir!-
Alma je vrisnula –Pa ti si naš !-
On se nasmejao i čarobnim(američkim) osmehom (kao sa reklame za kaladont) kazao.
- Skoro. Ja sam Rumun .
Dok smo se to popodne jele sladoled od jogurta, pistaća i manga u našoj dnevnoj sobi, Alenka je imitirala Dragomirov naklon.
- Drage moje, on je tak dobar komad!-
- Ma, ja sam odmah znala da je naša raja- primetila je Alma.-Nije histeričan kao ostali mentori.-
-Meni je malo krut i previše fin –rekla sam . Ja još nisam izašla iz faze da mi se sviđaju mangupi.
- Ako želiš provešću te danas kroz grad. – pozvao me Dragomir. Bila je subota i moje cimerke su otputovale u Boston kod svojih drugarica sa studija.
. Rascvetale krošnje kao suncobran natkrile su karirano ćebe na kom smo sedeli.
Dragomir je bio nenametljiv i učtiv, poneo je korpu sa sirom, grožđem i vinom. Zadivljujuća lepota popodneva, miris behara okolnog drveća i ukus gustog španskog vina oborili su me na meko ćebe. Protegla sam se zadovoljno (a bila sam spremna samo neki minut ranije ,kad sam ga videla onako svečanog sa korpom da kažem u sebi ,pomalo prezrivo.
-Kako predvidivo-američki.
Dragomir mi je stavio svoju jaknu kao jastuk. Kroz trepavice sam gledala mlade parove sa decom u korpama dok proleću na biciklima. Nabildovani momci držali su za ruke prelepe devojke u letnjim haljinama.
-Nisam znala da ovde ima tako lepih devojaka.- rekoh .
- Ima- reče Dragomir, ali najlepše devojke na svetu , sasvim sigurno su Beograđanke.
.Otkud znaš?-
Zagonetno se smejuljio.
-Gospodine Dragomire –rekla sam u sebi –niste vi baš tako smotani.
Predavanja su trajala gotovo ceo dan. U grupama nas je bilo iz celog sveta . Među nama nije bilo takmičenja . prijatno raspoloženje nastavljalo se i posle posla.
Najčešće smo odlazili u klub na poslednjm spratu nebodera..
Visoka staklena ograda, prigušivala je zvuke života iz podnožja. Jednoličan zvuk više je ličio na zujanje pčela. Svetla su bila pritajena, treperave zvezde na dohvat ruke. Uronili smo u modro nebo.
Muzika je izvirala iz svakog zida.
Alma se kikotala nizašta. Alenka je pućila svoje usne kao trešnje.
Grace Jones je pevala “You are my man“.
Dragomir me pozvao na ples. Pod dlanom sam osetila kako lupa njegovo mahnito srce.
Odakle si ustvari Dragomire?-
- Sklonio mi šiške sa očiju.
-Skoro da sam zaboravio.-
-Moj otac je bio vojni pilot kad su ga optužili za špijunažu. Pobegao je iz istražnog zatvora. Kad se jednog dana vojni džip zaustavio pred našom kapijom, majci i meni je bilo sve jasno.
U kutiji su bile njegove lične stvari i odlikovanja. Imao sam osamnaest godina i dok sam držao očevu tabakeru znao sam da ne želim ni minut više da se zadržim u Rumuniji. Ali ništa drugo nisam znao, ni kuda bih pošao, ni kako. Dane sam preživljavao u groznici , odlučan da krenem na drugu obalu Dunava, u privid slobode.
Noć je bila tamna i kišna. Plutao sam Dunavom u traktorskoj gumi. Obrisi rumunske obale jedva su se nazirali, očekivao sam da će pripucati. Voda je bila crna kao nafta .
Slike iz detinjstva smenjivale su se kao na filmu. Baba i deda Dragomir, čije ime nosim vode me u crkvu. Vrbica je i zvone zvončići.
Gledamo vojnu paradu. Deda me drži na ramenima dok mlaznjaci paraju nebom. Jednim upravlja moj otac. Ponosno mašem zastavicom.
Zatim, stojim na pobedničkom postolju na međunarodnom takmičenju u atletici. Svira himna i ja ljubim rumunsku zastavu.
Voda je bila hladna, nisam osećao noge. Kišni oblaci su se stopili sa površinom vode i ja više nisam znao šta je gore, a šta dole. Matica me vukla i nisam bio siguran u kom pravcu idem. Vrtim li se u krug? Jesam li živ? Nije bilo ni straha ni bola , tonuo sam u crveni mrak.
Našli su me jugoslovenski graničari zakačenog za šiblje u vrbaku golog, promrzlog i bez svesti. Kad sam došao sebi poljubio sam zemlju. Pozdravio sam slobodu, ali radost je odmah ugušena. Nisam mogao da ostanem u Jugoslaviji , dve zemlje su imale sporazum. Pa ipak , ta godina dok sam čekao garantno pismo jedna je od najznačajnijih u mom životu.
Stanovao sam u prihvatilištu, ali sam po ceo dan izbivao iz te zarazne i beznadne sredine ljudskih patnji i nesreće. Radio sam u alatnici. Ujutru sam naprosto leteo u tankom kaputiću dok me je probijala beogradska košava . Žurio sam da stignem u Balkansku ulicu. U susret su mi išle prelepe, dugonoge beogradske lepotice žureći u školu ili na posao. Sada posle svega znam da su Beograđanke najlepše žene na svetu .
U naletima, nošen vetrom stizao je miris hleba pečenog na drva. U oblaku magije video sam moju babu kako mi donosi krišku meku kao jastuk,. Mirisala je na dugu kosu beogradskih devojaka koja me u prolazu okrzne po obrazu.
Sada zasigurno znam da sreća ima miris hleba iz Balkanske ulice.
- Beograđanko prelepa! ostani sa mnom – rekao je odjednom.-
U očima su mu sijale sve njujorške zvezde.
Meni su reči stajale u grlu, inače bih rekla:
- Dragomire, dobri i hrabri dečače, kako da ostanem kad moja sreća ima miris zelenih rubova Dunava i kad avionski točkovi zarulaju beogradskom pistom, srce hoće da mi iskoči.
- Ne mogu- jedva sam prošaputala -imam kartu za četvrtak.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.