Prozni zapisi Radmile Vojinović pod naslovom „Slatko od dunja“ su zapravo erozija, rasipanje proze koja teži da se slije u poetski izraz.
To je ono agregatno stanje koje ispitujemo dok kuvamo slatko. Kašikom promatramo voćni nektar koji u kapljicama pada na tacnu i željno očekujemo trenutak kada će se kapljice pretvoriti u nit. E, baš, taj trenutak dosegla je u svom pisanju autorka ovih lirskih svetova. Njena proza nisu kapi koje dobuju po simsu ili tacni... Njena proza nisu suze!!!
Njena proza, to je nektar davno zaboravljenih ukusa našeg detinjstva koji se sliva u nit, u dugu nit sudbina, ljubavi, patnji, promašaja, nada, padova i uspona.
I u tom trenu kada priča počne da teče, u tom čudesnom trenu Šeherezadinog umeća, ova proza se prelije u poeziju, u pesmu.
Nestvarna magija lirike prodire u narativno tkivo i davno nestali svetovi vaskrsavaju. Ti svetovi srušenih dvorišta, ogromnih snegova, isčezlih berbernica sa drvenim konjićima ponovo se materijalizuju pred našim očima. Sazrevaju proleća u nama i oko nas kao jagode i borovnice u Alpima, a mi čekamo bolje dane i obećanu budućnost, nesvesni da nam se ništa bolje neće desiti od ti borovnica i lepote baš tog trenutka. Toga nije bio svestan ni Dragomir, junak priče „Dragomir“. Ni on nije slutio da će miris hleba iz jedne pekare u Balkanskoj, u Beogradu obeležiti ceo njegov život.
I tako, lagano kao što se cedi voćna nit dok ispitujemo da li je slatko kuvano, uranjamo u sudbine likova ovog čudesnog tkanja. Mape Evrope kao vode Dunava ulivaju se u beogradske ulice. Beogradske ulice pak, senovite, tajnovite i romatične, ulivaju se u velike i čuvene evropske gradove . Naši ljudi odlaze, beže, nestaju... Odlazeći, sa sobom odnose mirise, ukuse, boje i zvukove beogradske kaldrme. Sudbine Baneta, Dragomira, Darke, deda Save kao da izranjaju iz mutnih voda jedne mitske reke i za tren se vraćaju u nju. Ostaju posle svega nema svedočanstva o nekim životima, ljubavima, sudbinama. Ostaje i svedočanstvo o našoj građanskoj klasi, njenom moralu, običajima i njenom poimanju časti. Ostaju uspomene na naše bake koje su negovale svoje običaje, čuvale svoje recepte, borile se kao lavice i neizmerno volele. One su svoj način života nosile kao najveći zavet. Ostaju konačno, na nepcu ti nikad zaboravljeni ukusi vanilica i pite od jabuka sa cimetom. Zaborav negde odnese sve, ali ukusi ostaju. Ukus je večan kao što je to kazivao i Prust u svojoj potrazi za izgubljenim vremenom. Izuzetnu slojevitost ovih tekstova odlikuje i nostalgična pesma ispevana o Beogradu. Stari Beograd nestaje pod terorom oblakodera, ali ostaju sećanja i priče o gradu večne lepote i umetnosti.
Lirska proza Radmile Vojinović je poput filma koji je često presečen oštrim rezovima. Onog trenutka kad je nastao rez javljaju se pukotine, zatamnjenja koja dozivaju uspomene i sećanja čitalaca. Tu nastupa naše iskustvo i naše pamćenje i mi postajemo aktivni učesnici ove literarne magije. Ono što je zatamnjeno i neiskazano, nadomeštamo vlastitim uspomenama. Na kraju ostaje da su jedino važne uspomene kao blago naših života i kao jedini dokaz našeg postojanja.Samo sećanje....
Biljana Perić, profesor srpskog jezika i književnosti
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.