Šetam
između četiri zida
nevidljiv kao mačka
devojčica tiho
razgovara s lutkom
ostali razgovaraju
sami sa sobom nevidljivo
zvono na vratima – nemoguće
praveći se da nisam tu
gestom ruke teram ružne misli
ne vidim kroz staklo
da li me možda požuruju
kako da iskoristim ovo vreme
koje će možda potrajati
iskradam se
da usput potražim reč
koja bi najbolje
opisala kako se osećam
sa bombom u telu
miriše na prvu oluju
u vazduhu
nešto nas smrtno muči
... nepoznato
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.