Ti topila si mornare i vapore.
I ja se spletoh u mrežu tvoju matnu.
Ti reče mazno, da bit ćeš moje more,
Amforu da ćeš poklonit meni, zlatnu.
Ona da leži na dnu. Sred toplih vrulja.
Da je skrivaju svilene morske trave.
Da je prepuna meda, algi i ulja.
I da me čeka između sna i jave.
- Kako da dođem do nje? – A ti mi kaza:
- Skini se posve i roni u dubinu!
Skinem se, skočim (sve vodila me staza).
Napipam otvor. I tamu… Vrlo finu.
Sad kad sam u njoj i kad okusih meda,
Iz te amfore meni se više ne da.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.