Jovan Ivančević | Vakcina

Kada su objavili da nema više vakcina uplašila sam se. Nije mi bilo svejedno. 

„Za kaj smo ulazili u EU ako nas tako zezaju“, pomislila sam, ali nisam ništa rekla. Ne vrijedi, navikli smo da trpimo, pa ćemo trpjeti još malo. Tako se prave pravi ljudi, prirodna selekcija očvršćivanja. Ma dokle više, sad smo tvrđi od granita. Što drugo, uključila sam vijesti. Cio dnevnik prošao samo na informacijama o koroni. Sve se svode na isto, nagrabusili smo.

Poslije večere, čula sam se s nekom prijateljicom. Ona jadna, plače. A tko ne bi. Situacija baš nije ružičasta. Da se malo oporavim okrenem onaj kanal, ne bi smela reći koji, to nije domoljubno. Ipak, gledajući srbijanske seljobere dođe mi malo lakše, nismo najgori u svemiru. Telefon je ponovo zazvonio. Bilo je prilično kasno za uobičajene pozive. Tko je sad umro? U ovo vrijeme, vrijeme korone, štrecaš se na svaki takav kasni poziv. Pripremam se psihički par trenutaka. Molim Boga da nije neko blizak, k’o da on zna tko mi je bliži ili dalji, k’o da ga briga. Pa on je samo Bog. On nas je postavio na ovu Zemlju, i hvala mu na tome, a dalje je na nama. Pa što bi bilo kada bi nas za svaku sitnicu vodio svojom božanskom rukom. Da li bi upisala onu glupu srednju školu, a poslije se uplašila da odem dalje na fakultet? Da li bi s onim maljavim Dikom imala išta više od držanja za ruke? Da li bi..? Treba se javiti na telefon, a ovu božansku filozofiju ostaviti za kasnije, mnogo kasnije, nikad kasnije. 

-Halo draga moja. Jesi li čula?

-Nisam, kaj se zbiva?

-Onaj novi soj, zakucao i na naša vrata

-Vaša vrata, pa kako je Pero? – Prilično uplašena jedva držim slušalicu

-Pa ne moja, draga sestrice. Na državna, eto ga u Hrvatskoj

-Isuse Božji, što ćemo sada da radimo. Da se zaključamo u stanove i ne izlazimo ni pod razno

-Tebi je lako, ti si sama. Moj muž, moja deca što ću s njima

Uvijek je meni lako, bijesno sam pomislila, ali nisam ništa rekla. Još smo malo trtljale, a onda sam poražena pala u fotelju. Od svih virusa, baš ovaj, najgori, da se pojavi tijekom mog trajanja na Zemlji. Lakše bi mi bilo da sam živjela u vrijeme inkvizicije ili Napoleonih osvajanja. Pa i Španski grip djeluje kao obična prehlada za ovu kinesku pošast, tih prokletih Azijata, tko ih stvori. Bogu ponestalo žena i peradi, pa morao nekako da popuni onu stranu planete, da se ova naša ne prevali, kako to “stručno” objašnjavanja ispred prodavnice svako božje jutro, pijani Mika ravnozemljaš. Miško je uskočio kod mene u krilo prekinuvši mi besane misli. Automatski sam počela da ga mazim. Vremenom sam se smirila, životinje nas stvarno opuštaju, i napravila plan. Idem sutra u ambulantu, pa kud puklo da puklo. Nekad morate bit i bezobrazni. Jedino tako se nešto postiže u ovim našim gudurama, da ne kažem vukojebinama.

Čekanju nikad kraja, ali nekako sam se našla u ordinaciji i k’o dlanom o dlan, zaboravila na sve muke proteklih sati. Doktorica je samo širila ruke. Nema vakcina, ali da ne brinem. Taj novi soj, to je bilo samo na vijestima, nema toga još u našem malom mistu. Već sam htjela da uzviknem nešto u protest. Bilo što, došlo mi da vičem, tolike mjeseci, zabravljeni, zatvoreni, pod presijom i astali bi proplakali, a neće običan puk, kada se čula dreka u hodniku:

-Vakcine, stigle vakcine

Sekund kasnije upade neki čudno odjeven svat, s ogromnom kapom na glavi:

-Doktorice, stigle vakcine

Ova je odmah skočila sa svoje stolice, a narod nahrupio na vrata. Sve neka mlađarija, imaju brži start. Dok je to trajalo, vidjela sam ćirilična slova na kutiji

-Ruske vakcine. 

Tek kad sam drugi put ponovila, masa se utišala. Doktorica je iskoristila tišinu i pozvala medicinskog tehničara. Naredila mu je da raspakuje kutije, a uzbuđeni narod da se vrati u čekaonicu. Taman su svi krenuli da poslušaju, kad je jedna sjeda glava ciknula:

-Nisu ruske, srbijanske su.

Šok i nevjerica, deranje i urlanje na sav glas.

-To je nemoguće

-Ti Srbijanci, kako oni znaju išta osim da bombarduju Dubrovnik i Banske dvore

-Čula sam Vučića sinoć na vijestima. Rekao je Srbija će prva u regionu praviti vakcine.

Sad se nitko nije pitao kako i zašto je ta baka slušala strani istočnjački TV program, mada su svi to pratili ali se pravili nemušti, već su gledali u kutiju, trljajući očima.

-Nemoguće, konačno prozbori neki momak, ali su stariji sugrađani potvrdili. Oni su znali razliku između imperijalističkih ćirilica. Nekad su obilazili te krajeve zajedničke bivše domovine, a više bi voljeli da nisu. Đubreta na sve strane, muzika trešti, jedino se rado sjećaju ljute rakije. Takvih više nema, poslije raspada Juge.

Doktorica je ponovo iskoristila tišinu i „raščistila“ svoj radni prostor. Ostale smo same s jednom kutijom spasonosnih vakcina u ordinaciji. Uplašeno sam gledala u nju. 

-Morate primiti. Ovaj novi soj, nije se za šalit.

-Maloprije ste rekli... Zašutila sam. Sve mi je bilo jasno. Jedna informacija za vijesti, a prava istina samo za probrane. Ništa novo u Lijepoj našoj i sličnim „lijepim“ državama

-Dajte mi 24 časa, smognuh snage da nekako uzvratim. Pokojni muž, ne bi mu baš bilo pravo da se liječim tim radikalskim...pokazujući na kutiju.

-Sljedeći, prodera se doktorica, ali džaba, čekaonica prazna. Dok sam odlazila, gledala je lijevo, gledala je desno. 

Doma me ni Miško nije smirio. Nisam znala što da činim. Da mi je netko prošle i bilo koje ranije sedmice ponudio vakcinu prihvatila bi objeručke, ali sada. Gledala sam u sliku iznad televizora. Pozvala sam neke prijateljice, sve su bile šokirane. Nijedna ne bi primila takvo što. Poslije ide slušanje cajki čitav dan, kao da im pola nije dovoljno, zlobno sam pomislila, kupovanje tih turskih, sandžačkih ćilima i garderobe, sarma i gibanica skoro svaki dan, pa turska kava, mada je oni zovu srpska, ali znamo mi bolje. Pa svi na tenis, to je sada srbijanski sport, a oprosti se od fudbalskih prvenstava, ma koliko proširenih. Kada sam konačno posljednji put spustila slušalicu nije mi bilo ništa bolje ni jasnije. Težak je život jadnoj udovici u bilo koje vrijeme, a ne u ovo – pogrešno.

Dok mi se Miško motao oko nogu, blago li ga njemu, neće njega ovaj virus, pomislih da pozovem bivšu komšinicu. Nekad smo bile zaista bliske, ali je rat, prokleta muška sujetna glupost, sve to razvejao. Već sam udarala tipke na telefonu, ali sam odustala. Ipak, pola sata kasnije ohrabrila sam se. Jedino zato što sam se plašila. A i što će biti s Miškom, ako ja završim u bolnici. Da, da ovo činim zbog njega, ne zbog sebe.

“Halo”, čulo se s druge strane.

Nakon uobičajenih izljeva iznenađenja i priličnog radovanja s njene strane, tako mi se učinilo, pređoh na stvar. 

„Ne brini se draga moja, vakcina je prava. Evo ti moj Jovo, on će ti sve objasniti“.

Njegov zapovjednički glas i dalje nije trpio nikakvo nećkanje. Na moju nesigurnost gromko je uzvraćao.

„Od autohtone srpske šljive. Tako se pravi“.

“Od srpske šljive, nemoguće!?” – Bila sam šokirana. Potanko mi je objasnio. Došlo je do zabune u laboratoriji, kad su pristigle vakcine i virusi za provjeru. Jednom deliji je stigla specijalna pošiljka čačanske ljute. Naravno zalili su, zajedno s načelnikom i ministrom. 

“10 godina u buretu, znaš ti šta je to?” – Čula je uzbuđeni glas preko telefona. Njena drugarica ponovo je preuzela slušalicu i nastavila da daje nevjerojatne informacije. Malo su prosuli u ćasu, tako su je nazvali, s virusom. Kada je sutradan jedna mlada naučnica htjela da provjeri učinkovitost stranih vakcina na virus, ovoga nigdje nije bilo. 

„Dao petama vetra. Devojka je alarmirala ceo institut, bojeći se da se svi ne zaraze, ali se desilo upravo suprotno. Promptno je pozvan predsednik, znaš draga moja on je mirođija u svakoj našoj čorbi“.

„Već za Božić imali smo vakcinu“, Jovo je ponovo otimao slušalicu. „Mnogi nisu morali ni da je prime, samo da nastave ‘terapiju‘. Neki drugi momak je upao u bure sa rakijom, dok su je pekli, sada kašlje i leči sve oko sebe."

Kada sam spustila slušalicu, bilo je već daleko iza ponoći. Miško je zaspao bez večere, ali nisam znala što da delam. Ako primim vakcinu kajaću se, ako ne primim kajaću se još više. Najbolje je Eci, peci, pec... pa što bude.