Boris i ja studiramo u Zagrebu, Dalmoši. Znate ono naše: biži ća od kuće, a što prije dođi doma. Prva je godina, ide se na faks, a treba i upoznati Zagreb. Veliki grad, puno novih mjesta, kafića, prijatelja, kolega, a mora se i učiti. Nije to lako. Tko nije probao, ne zna kako je to. I jedva čekaš Novu godinu i ono malo dana prije polaganja ispita prvog semestra.
I sad trčimo na vlak i pravac Split. U vagonu nađemo prazan kupe i smjestimo se.
Super, sami smo, valjda nitko neće ući pa ćemo se izvaliti preko sjedišta i spavati do Splita. Čuje se zvižduk otpravnika vlakova i krećemo. E, ali nije baš sve kako bi mi htjeli. Još vlak nije ni pošteno ubrzao kad se pojavi stariji čokac na vratima:
- Je li slobodno, ja bi do Perkovića?
- Nema, rođo, svagdje su po tri-četiri mista zauzeta. Ja ću za čas do Perkovića, bit će nam dobro, sami nas tri. I spusti se pokraj nas, veliki kofer digne iznad sebe na policu, a malu torbu stavi pored nogu.
- A dokle ćete vas dva?
- Idemo doma u Split.
- E, super. Ako ja zaspim, vi ćete me probuditi. Ma samo kad čujem ono: "Perković" odmah se dižem i letim van, ali što je sigurno, sigurno. A barba Stipan, ja sam Stipan, neće ostati dužan. Vidi vas kakvi ste! Sigurno ste studenti, kost i koža. Sad će vas Stipan naraniti. 'Ćer je spremila spize k'o da će rat, ima svega. Ja donija njoj, a ona vraća, k'o da nemam još toga doma.
I vadi Stipan iz torbe koku, kuhana jaja, slaninu, veliki komad pršuta, pome, papriku, kapulu, politru rakije i dvolitru vina. Sve to poreda na dvije kuhinjske krpe. Stara narodna škola.
- Sve domaće. Navalite! Najprije ćemo po ljutu da ubije bakcile, a onda ćemo udrit po vinu. Daleko je do kuće, ne smi se biti gladan, isusati!
I krene on rezati koku, slaninu, više crvenog nego bijelog, a tek pršut, kako je on zamirisao.
Nije nas trebao puno moliti. Domaća rakija, loza, spali grlo i zagrije stomak, pa onda malo koke, malo slaninice, malo pršuta, pa pome s kapulom i sve to zaliješ s crnim vinom, domaćim babićem. Odmah smo bliže kući.
- A je li dobro? Nima nigdi k'o u Stipana, isusati!
Složimo se sa Stipanom i nastavimo trpati u sebe. Stvarno je sve domaće, pravo ono naše, dalmatinsko. Potežemo iz dvolitre, nazdravljamo Stipanu i njegovoj spizi i polako se približavamo Lici. Daleko je do kuće, tek smo oko šest u Splitu. Pušemo zajedno i pomalo podrigujemo, kao slučajno.
Vruće u kupeu, otvorimo malo prozor, samo dva-tri prsta, uđe hladnoća, decembar je to, pa odmah zatvorimo.
- A kako ide nauka?
- Tek smo počeli, prva godina.
- Gurajte, gurajte! Bez škole nima kruva. Di bi meni bija kraj da sam se školova, ih!
Malo razgovora, više pijuckanja i grickanja i stiže ponoć. Treba poći leći. Stipan uredno pospremi večeru i izvali se na svom dijelu klupe poput nas dvojice. Upalimo ono plavo svjetlo i počnemo kunjati. Sve je bilo dobro dok Stipan nije skinuo cipele. Vonj vunenih čarapa uz hrkanje, stenjanje i prduckanje postajao je neizdrživ. Malo otvorimo prozor, ubije te hladnoća. Ne možeš zaspati ni od jednog ni od drugog. A Stipan kao da je kod kuće: hrče li hrče i okreće se.
Izađemo na hodnik, dođemo sebi. Uđemo natrag, zagušljivo i smrdljivo.
- A nema nam druge, kaže Boris, sad ću ja to riješiti. Lezi ti i smiri se i čekat ćemo prvu stanicu.
Ispružimo se. San pomalo hvata, ali nikako zaspati. Umalo vlak počne usporavati, ulazimo u neku stanicu. Prije nego što će se potpuno zaustaviti, Boris poluglasno, iz stomaka, zaviče:
- Peeeeerkoviiiić!!! Stipan skoči, na brzinu navuče cipele, zgrabi torbu i kofer i istrči van.
Nas dva se pogledamo, Borisu malo neugodno, ali što se može. Otvorimo na brzinu prozor, vlak ubrza u noć, a nas dvojica opružimo se svaki na svom ležaju. San brzo dođe.
Oprosti Stipane, isusati!
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.