petak, 11. prosinca 2020.

Tatiana Filipović | Čari roditeljstva


Kao roditelj jednog uskoro sedmogodišnjaka, ponekad se borim sa izazovima roditeljstva. Često postavljam pitanje samoj sebi kako biti prijateljski nastrojena i zadržati autoritet? Da li je to moguće? Pročitala sam razne knjige, pogledala razna videa na temu roditeljstva.

Dijete nije knjiga, dijete je osoba sa svojom osobnošću i karakterom. Naš zadatak kao roditelja je dati sve od sebe da odgojimo svoju djecu u dobre i poštene ljude. Moj pristup djetetu svodi se na poštovanje njega kao osobe. Osluškujem njegove želje i zajedno pokušavamo pronaći najbolje rješenje. Kada sam ljuta dajem mu do znanja da sam ljuta na njegovo ponašanje, ali da ga neopisivo jako volim i da ću ga zauvijek voljeti. Želim da dijete osjeti sigurnost, da se ne boji reći mi što ga muči, posebno kad poraste. Želim da zna da sam uvijek tu i da ga nikad neću napustiti.

Dugo sam željela biti mama, a prva godina njegovog rođenja mi je bila najbolja i najteža u životu. Gotov sve što sam naučila iz knjiga je palo u vodu. Kada sam prvi put uzela u naručje svog sina osjećala sam neopisivu sreću, ali i neopisivu odgovornost. To malo nježno, krhko biće je ovisno o meni; hoću li se ja znati brinuti o njemu…

Takve i slične misli su mi prolazile glavom i eto….za koji mjesec će puhati i svoju sedmu svjećicu. Jako volim kad zajedno provodimo vrijeme, posebno u prirodi, a vidim da je veselje obostrano. 

Jako puno možemo naučiti od naše djece. Od svog sina učim kako biti u sadašnjem trenutku, kako se veseliti još jednom danu kada otvorim oči, kako biti zahvalna na onome što imam, a ne neprestano misliti na sve ono što mi nedostaje. Ono što mi je zaista prekrasno je uzajamna bezuvjetna ljubav, ali posebno bezuvjetna ljubav koju pokazuje dijete svom roditelju. 

''Mama, da li ti znaš da te jako volim?'' – kaže meni moj prvašić svakodnevno. ''Znam zlato moje. I ja tebe jako volim.'' ''Svaki dan ću ti to reći, jer si mi tako dobra mama.'' Kad tako nešto čujem, čak i najgori dan postane dobar. 

Nije lako biti roditelj, to je jako odgovoran ''posao''. S obzirom da sam mama nepunih sedam godina, još je jako dug put preda mnom i nadam se da ću uspjeti odgojiti svog sina u dobrog čovjeka. Jako sam zahvalna meni jako dragoj osobi, što od njega učim kako biti što bolji roditelj, upravo zato što je on jedan od najboljih tata koje poznajem. 

Sjetim se stihova meni jako drage pjesme Enesa Kiševića ''Velik kao dijete'' 

''Ma nosio ja u glavi 

I sve fakultete, 

Kad odrastem jako velik 

Ja ću ostat' dijete.''

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.