Željko Bilankov | Žardin

(četrdesettreća kratka priča pisana pretežno šoltanskim dijalektom)

Kad san prvi put  ka mali vidi Žardin, justa su mi ostala otvorena, a oči razgoračene od silne lipote prida mnon. Tu me je na tovarčiću, dove dida Tonko, jednega teplega marčana jutra. Bi je to smišni park na zapanoj strani Grohot, odma do kule Slavića, opasan velin dilon kamenin zidon, pripun zelenila i nikog nesvakidašnjeg mira. Sa istoka čemprsi i bori, pače pinjoli oliti pinije, posrid njega kružno cimentiran dil pridviđen za seoski bal, a na zapadu pravi utabani zemjani teren za balun, na kojen su četiri teške stine označavali branke, u zatišju prid nogometnu buru.

Naravski da mi se odma rodila žeja, barenko jednon zaigrat u Žardinu, jerbo nima fetivog Dalmatinca kome fuzbal ni makar mrvicu u geniman. Vrime je prolazilo, a ja san zna, kad bi stiga iz Splita doć tu  ka i drugi moji vrsnici, pa naslonjen na zid uz osmih i uzdahe, gledat utakmice starijih momak iz sela. Kaki su to samo mečevi bili, uglavnon  obavijeni prašinom s terena, koju bi jaki, često bosi igrači podigli u silnoj žestini nadmetanja. Našla bi se na poprištu i poneka stina iz nedovršene strane bočnog zida, ali spretne noge nisu marile za to usprkos razbijenin prstiman i drugin udarciman. Pamtin veseli žamor i viku, ali i nike izuzetno dobre, pače neustrašive igrače, Tonča, Nevena i Joška, zvanog Johan, koji su slobodno u ono doba mogli igrat i u „Hajduka“. Ipak, sudbina je tila da prvu utakmicu u Žardinu odigran u košarci, najpoznatijen sportu kasnih šezdesetih i ranih sedandesetih u Jugi. Zapravo, rič je o basketu, koji nam je bi svakodnevni gušt u Splitu, na asfaltu ispod kuće di smo stanovali. Kako san živi i uči u gradu, nisan zna, a ni sluti da moja dva prijateja iz sela pripremaju sve kako bi montirali koš, na jedno od cabal u ovemu našen lipemu parku. Očito je ogromna popularnost tega sporta, zbog velih uspiha reprezentacije bivše države pridonila tome, da se gotovo svugdi igrala košarka oli se makar pucalo na koš, pa makar po samin stanoviman sa malešnin lopticaman u vaze svih vrsti! Inšoma, malo daje od fuzbalskega terena, na jednemu boru u Žardinu, povrj onog okruglega komada od cimenta di je triba bit ples, osvanu je pravi pravcati koš, poput nike neprikosnovene svetinje. Naravski, najzaslužniji za to bili su Fabe i Luka. Fabić se nekad dok smo bili dica, poput viverice penja po cabliman i baca nan doli šiške sa pinjoliman, da bi guštali u njiman, a sad se vera da montira konstrukciju, kako bi uživali u nečen sasvin drugemu. Luka je pače, ima čast oliti privilegiju da prvi zapuca na koš! To san dozna slidećeg vikenda po dolasku u selo, prigodon susreta sa prijatejima željnim dobrega basketa. 

Sutradan ujutro, iako bez mobitela za dogovor ča je danas stalna praksa mladih, svi mi ka istinski zajubjenici košarke, našli smo se u isto vrime na cimentiranon igrališću. Pari mi se da nas i sad vidin, Zorana, Zlatka, Zefa, Luku, Zdenka, Igora, Dragana, Fabu idr. kako se zagrijavamo i pucamo na koš uz ćakulu i šale, dok nas jako litnje sunce stidljivo grije kroz guste krošnje cabal Žardina. Ne samo tad, nego i mnogo puti kasnije, padale su puno lipe partije basketa, ponekad i s komikon, pa ipak ritke utakmice  na susidnom nogometnom terenu gotovo da nismo ni primićivali. Bilo je super pogodaka sa distance,  prodora, polaganja, ali također i faulova, nespretnosti i smiha. Košarka je definitivno bila preuzela primat fuzbalu. Kad bi se nakon par sati igre vraća umoran i mokar kod bake, nisan moga odolit žeji da usput ne zakalan ladnu vodu iz naše gustrine i napijen se iz cilog sića. Jo, koji je to gušt bi. Ako bi se kojin slučajen na gustrini zatekla baka oli teta, a ja navali lokat, rekle bi mi uz šalu: „Voć tovare, voć!“ hahahhahaa Ipak, moj prvi nogometni meč, odigra san ništo kasnije. Tad su već postojale pomalo nespretno napravjene male branke sa morskon mrižon!, ali dostatne za pravu utakmicu. Sićan se da sam postiga gol i dropkickon, dakle udarcen po balunu tek ča je odskoči sa zemje i to sa više od po terena, na iznenađenje protivničkog vratara. Ma, zna san sa rojakon Zoranon kad ne bi bilo košarke ni fuzbala, samo vižbat pucanje penali na zamišjenu branku izmeju dva čemprsa. Još niko vrime Žardin i basket bili su misto našega sportskog hodočašća, oliti stalnog sastajališta i nezaboravnih uživancija. 

Mejuto, malo-pomalo, životni putevi odveli su nas na druge strane, a nike prijateje gotovo da višje nikad nisan ni susre oli ču bilo ča o njiman. Zna bi često po dolasku u selo povirit u Žardin barenko izvanka priko zida, sa nikon sjeton, pače tugon, jerbo je zemjani teren prikrivala trava, a koša odavno ni bilo. Nisan ču ni naše glasove, žamor i smih, iako mi se parilo da ih ponekad donosi šum vitra u krošnjaman starih cabal. Danas je naš lipi Žardin posta pravi park sa košenon travicon, stazaman i klupaman, a samo su neposićeni stari bori, pinije i čemprsi ostali istinski svidoci jednega drugega, puno lipega vrimena naše mladosti!