Dejan Ivanović | Zatočenik magije

 

Jurih, nespretan, još uvek mlad,  

zatočenik magije. 

Rastegnutim, izuvijanim putevima  

što režu brisane prostore; 

željnom istraživanja u trenucima 

mi se činilo da je svaki pa i najmanji 

usamljeni grad, prestonica uživanja i čarolije. 

Gradovi ne pružaju dobrodošlice  

ni utočišta, tesni su za snažne pustolove.     

Izolovani, otuđeni ljudi pod staklima, 

matematičkim simulacijama 

modela životnih procesa, 

iščekujući malo topline oko srca; 

sudaraju se sluđeni, u gomili.  

Vreli gradovi sanjaju široke snove,   

ali se leti, pored reka u ravnicu    

začas strmoglave planinske oluje

sa oštrih venaca.  

Čiji dah vešto skrivaju tople 

vazdušne struje, kroz prvobitnu 

gustinu etra u početnoj brzini svetlosti...