Željko Bilankov | Jana i naše lito

(tridesettreća kratka priča pisana pretežno šoltanskim dijalektom)

Moj zadnji sla'ki napor vesliman i kaić je kliznu priko kamenih oblutak, laganin zvukon kojin je načas prikinut spokoj mirne vale. Jana i ja napokon smo arivali. Pruži san joj ruku i tišća je sve dok nismo seli na žalo. Nigdi nikoga nima, tek ustaljeni ritam cvrčki i miris svega lipega ča reste u Kašijunu. Isprid nas, more ka uje, bistro, da bi se čovik moga napit, a gori sa neba, uprlo sunce svon snagon. Osmisi ne biže s naših lica, a meni srce 'oće iskočit. Valjda se u sličnin momentiman, ideja sama rodi, pa san zato predloži Jani da bacamo kamenčiće, po površini mora, kako bi pravili takozvane žabice.

Tribalo je nać što plosnatiju stinčicu, da barenko nikoliko puti skoči, prin nego li potone. Meni je išlo dobro, a njoj ne baš. Pogledala me nikako razočarano, ka da joj triba pomoć. Zato san pronaša taman isprid sebe, jedan puno lipi, ravni kamenčić za nju, obgrli je i uvati za ruku, ne bi li joj pokaza kako se hita. No, baš u ton času, okrenula se prima meni, njene oči progucale su moje i usne su nan se spojile. Bi je to moj prvi pravi pojubac, ča smo znali reć, filmski. Višje ništa ni postojalo okolo nas, šumilo mi je u ušima, a divota čarolije trenutka deboto me smantala. Brž smo uru i po ostali tu, na žalu „naše“ vale, zagrljeni, jubili se i mazili, pričali i smijali, sritni ča se volimo. Sićan se dobro kako nismo tili otić, ali ona je morala do svojih da se ne brinu, a ja na obid. Puten san ukra još niki pojupčić od moje Jane, dok je radragano pivala nike češke pisme, meni tad najlipje na svitu. Iskrca san je na isto misto okle smo krenuli, pa mi je još dugo mahala, hodajući polako put Bada. Teško je bilo zadržat uzbuđenje u sebi, a da je ne podilin sa svojiman doma, iako mi se činilo kako svi znaju, jerbo se nisan pristaja smijat i govorit ka pelela, hahaahaa. Ni popodne, ni noć nisu mogli primirit moje razbuktale osićaje, pa mi se parilo da sutra nikad neće doć. Tako je započelo moje lito sa Janom, naši dogovori, vožnje, skrivanja, pričanja, maštanja,..naša jubav. Inšoma, čak smo uspili jednon pobić do Splita. Ona je tribala ništo kupovat, a ja ne, ma san naša istu taku skužu i naravno moje križaljke ka razlog, pa je upalilo. Prikrasni dan, a nas dvoje na kuverti trajekta..ona u lagašnoj litnjoj vešti, sa šeširom, ja u kratkin gaćan i s kapon. Ja šlape na nogan, ona također, ali sa malin bičvan. Kako mi je to bilo smišno, jerbo ih kod nas cure ne bi obukle, a s druge strane, opet simpatično, zato ča zajubjeni čovik sve gleda sa lipje strane. Lutali smo gradon, tišćali za ruke, trčali, hlihliščali se, jubili kadgod smo mogli. Tila je kupit, izmeju ostalog jedan posebni prsten za oca i da ga zajedno izaberemo. Opijen našon srićon, zamisli san da ga kupuje meni, ka i ja njoj, za naše buduće vinčanje. Sa prstenon i nikoliko borši, umorni, ali pripuni radosti u duši, vraćali smo se na Šoltu, to isto popodne. Naredne dane, višje se ni moglo sakrit da se volimo, pa su nas već pomalo i zafrkavali, a mi smo bili nikako opušteniji, jer nan je zapravo pala stina sa srca. Mejuto, kako se ono zna reć, sve ča je lipo kratko traje, ma je propju i bilo tako. Jana se sutra vraća u Češku!, odzvanjalo je još dugo u meni. Nikad neću zaboravit ti dan kad san doša na Bad, oprostit se sa mojom dragom. Teta i barba, njezini, ka i manje više svi, znali su za nas, zato me teta Ivica tužno gledala i zagrlila u znak utihe. Ćutila me gotovo ka i mater i zato smo cili život bili puno bliski. Inšoma, Jana i ja, povukli smo se malo daje od njezinog šatora, tužni zbog rastanka, grlili se, plakali i jubili. Obećali smo pisat jedno drugome kadgod možemo,..obećali da naša jubav nikad neće pristat. Kad sam odlazi, nikako ni mogla zaustavit jokanje. Shrvan, dugo sam gleda prima njoj i maha, očiman punih suz. Pari mi se da je još dugo ostala na barbinon mulu, dok je polako pada suton na naš Rogač. Tu noć nisan spava i ne znan ni sam otkud mi snage ostat doma i da je rano ujutro ne pozdravin još jednon, kad bude parti brod, makar smo se dogovorili kako će nan onda bit još teže. Ipak, pisma su bila naši pojupci, zagrljaji, dodiri, naše nježnosti. Još uvik pamtin njenu adresu: Jana Zatkova, Hluboka n/vlt 111, okr. Čeke Budejovice, koju mi je napisala, poput posvete u jednoj knjigi. Godine su prošle, život je učini svoje, ali sićanja ne blide. Danas Jana živi u Slovačkoj, udana je, jemala je troje dice, dvi ćeri i sina, ali je nažalost sina tragično izgubila. Jedna ćer nosi njeno ime i možda je doživila, makar približnu jubav, kakvu smo jemali, njezina majka i ja. Nadam se i virujem svin srcen u to!