Život…
Samo… Kišna kap jest što u ocean egzistencije pala je…
Razlivena… Nestade…
Moje riječi, izgovorene… i one pisane… sićušne točkice prašine što jedino pod sunčevim zrakama golom oku otkriju se i napokon vide se…
Moja dijela, mikroskopske krušne mrvice što pale su iz putnikove šuškave najlonske vrećice…
Što sam ja?
Ništa… doli kružni trag osušene tinte što u starinskom nalivperu neiskorišten zasvagda ostaje
Položen u skrovitosti masivne, antikne stolne ladice u muzeju zaboravljene… Jedini obitavatelji kojima prostrane muzejske prostorije postale dom su pauci što izvode zabavne, gotovo kaskaderske akrobacije na svojim tankim, blistavim mrežama.
Zamišljam… da nešto bolja postanem…
Sanjam… da bar jedan sićušan trag budućim generacijama od mene, na ovom zajedničkom planetu ostane.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.