(dvadesettreća kratka priča pisana pretežno šoltanskim dijalektom)
Kako san se samo radova kad ga je mater, onako malega stavila na kauč isprid mene. Nisan virova da napokon vidin brata, jerbo su nan se ti mamini dani u rodilištu činili ka godine. Inšoma, sad je tu, repa, vrti glavon, čas hlenca, a čas se smije. Nisan moga odolit da ga ne pojubin u te njegove rumene obraščiće, a kad ga je mater išla prisvuć, iskočile su smišne nogice, pa je vozi gori-doli, ka na bicikli...hehehehhehe. Vrag mi ni da mira, pa san mu poškakja meke poplate, na što se on silno razdraga. Moj mali brat Damir, dobro je napredova, jerbo ga mater ni pristala šopat, pa se cili zaokruži.
Posebno san voli vozit ga u kolicima, niz Mažuranićevo šetalište, di smo živili. Ma, zna san mamu i pripast, jerbo bi odjednon kolica pusti iz ruk na nizbrdici i onda ih brzo, trijumfalno nasmijan, zgrabi za ručku, da mater odahne od straha. Zapravo, puha san se sa njin i prijatejima se fali kako je lip i dobar. Mejuto, ni baš uvik bilo tako.
Sićan se jedne noći, kad je toliko plaka da ga više niko ni moga smirit. Sve su pokušali, a onda više nisu znali ča će činit, pa ga je otac, odni u hodnik i stavi na debeli tepli tapet, koji smo imali na podu i pokri ga dekicon. I gle čuda, još je malo joka, a onda je sve utihnulo. Mora bit da smo svi dobro zaspali, jerbo se ujutro otac jedva usta za posal. Mater se ni mogla čudon načudit, pa se u ciloj muci i nasmijala, gledajući ga kako spava ka blažen. Sićan se kako je sve potvrđiva ričju „Aha“, kad bi ga pitali oće li ča,..da je kišobran, oliti lumbrelu, zva „kimona“, a rojaka Mladena Mamama....hahahhahaa. Eeh, došlo je vrime, kad smo priselili u drugi kvart, u veći, ali ne puno lipji stan, u Avnojevoj. Otac je u to vrime „mraka“, kako mrzitelji znaju i danas reć, jopet dobi novi stan od poduzeća u svojoj 38-oj godini. Ajde, nađite mi danas niku mladu obitej, koja je dobila tako ništo? Ako nimaš love, pače ne mo'š dignut niki, uglavnom nepovoljni kredit, prisiljen si bit podstanar i plaćat velu najamninu oli bit sritan da te tvoji, odnosno roditeji tvoje žene, oće primit kod sebe! Inšoma, stan je na četvrton podu ima pogled za deset, a mojima je bilo najvažnije da se u daljini vidi naša Šolta. Znali smo svi skupa izać u lođu, sa malin Damiron u naručju i onda se divit lipoti sunca, mora i škoja.
Već ka dite, brat mi je bi neobično spretan u rukan, kako se to zna reć, pa je slaga prava umitnička dila sa Lego kockican i Mehanotehnikon, onda popularnin dičjin igran. Niko vrime smo se čudili zašto se stalno uvlači s glavon u dno zidnog ormara u hodniku i tamo ništo radi. Zapravo, nismo puno obadavali, sve dok jednon ni mater poludila, jerbo je kacavidon probi zid od siporeksa između ormara i dnevnog boravka...ihihihhhii. Ko zna ča je misli u to vrime s tin, samo znan da smo se onda svi od muke nasmijali, pa je Damir ositi nesporno olakšanje. Mali „rudar“ izvrši je svoj zadatak, a otac je triba zakrpit bužu. Ništo mi zvuči poznato ovo zadnje sa „Bužon“...hehhehee. Znali smo činit sitne dišpete jedan drugome, dok smo jili ručak oliti večeru, pa san jednon, zahvaljujući bratu, zagriza fetu posoljenje kruške, misleći da ću guštat u njenoj slatkoći, na što se on smija ka lud. Puno san svog vrimena posvećiva njemu, jerbo me to istinski radovalo i ulipšavalo našu bratsku jubav. Bi san u trećemu Sridnje ekonomske skule, kad je Damir krenu u prvi razred osnovne, ali nas to ni spričilo da se, zatvoreni u našu sobu, igramo svega i svačega. Zna je već onda isplest malu mrižu za mini-košarku, pa bi gađali koš sa lopticon-skočicon, oli igrali sobni basket, glavomet priko naših kauča, pa čak i „stolni tenis“ na tapetu poda. Ponekad je bilo tako bučno da bi nan mater znala doć u vižite sva zabrinuta, a onda se nasmijat od srca, vidivši nas kako smo sritni zajedno.
Tribalo je tek malo da ga uputin u vožnju biciklon, a već je vozi ka veliki, ka i dosta vrimena potla prvi motor, pa onda odma i Fiću. Naravski da san mu, ka i svojim sinovima od malih nog, usadi jubav za „Ajdukon“ i „Jugoplastikon“, koji su svakome od nas u svoje vrime, obiližili ditinjstva i mladost. Nikad neću zaboravit utakmicu sa Veležon na Staron placu, kad je nastala vela gužva meju sviton, a ja se strašno pripa za brata i malog rojaka sa Šolte, Ratka, koje san odve na stadion. Masa je pohrlila ispod tribin kad jer opalila strašna kiša, pa mi se činilo kako će ih bidne smečit. Sićan se dobro kako san ih, onako male zagrli i stisnu uza se i vika: „Judiii, staniteee, ubit ćete mi dicuuu!“. Eeh, sve je dobro ča se dobro svrši, pa smo mi, tu našu malu tajnu, čuvali godinan, jerbo se utakmice nisu pristale igrat ni poza tin. Lipo je bilo to naše vrime, kad smo dilili istu sobu i bili istinski sritni ča smo zajedno!
Kako san se samo radova kad ga je mater, onako malega stavila na kauč isprid mene. Nisan virova da napokon vidin brata, jerbo su nan se ti mamini dani u rodilištu činili ka godine. Inšoma, sad je tu, repa, vrti glavon, čas hlenca, a čas se smije. Nisan moga odolit da ga ne pojubin u te njegove rumene obraščiće, a kad ga je mater išla prisvuć, iskočile su smišne nogice, pa je vozi gori-doli, ka na bicikli...hehehehhehe. Vrag mi ni da mira, pa san mu poškakja meke poplate, na što se on silno razdraga. Moj mali brat Damir, dobro je napredova, jerbo ga mater ni pristala šopat, pa se cili zaokruži.
Posebno san voli vozit ga u kolicima, niz Mažuranićevo šetalište, di smo živili. Ma, zna san mamu i pripast, jerbo bi odjednon kolica pusti iz ruk na nizbrdici i onda ih brzo, trijumfalno nasmijan, zgrabi za ručku, da mater odahne od straha. Zapravo, puha san se sa njin i prijatejima se fali kako je lip i dobar. Mejuto, ni baš uvik bilo tako.
Sićan se jedne noći, kad je toliko plaka da ga više niko ni moga smirit. Sve su pokušali, a onda više nisu znali ča će činit, pa ga je otac, odni u hodnik i stavi na debeli tepli tapet, koji smo imali na podu i pokri ga dekicon. I gle čuda, još je malo joka, a onda je sve utihnulo. Mora bit da smo svi dobro zaspali, jerbo se ujutro otac jedva usta za posal. Mater se ni mogla čudon načudit, pa se u ciloj muci i nasmijala, gledajući ga kako spava ka blažen. Sićan se kako je sve potvrđiva ričju „Aha“, kad bi ga pitali oće li ča,..da je kišobran, oliti lumbrelu, zva „kimona“, a rojaka Mladena Mamama....hahahhahaa. Eeh, došlo je vrime, kad smo priselili u drugi kvart, u veći, ali ne puno lipji stan, u Avnojevoj. Otac je u to vrime „mraka“, kako mrzitelji znaju i danas reć, jopet dobi novi stan od poduzeća u svojoj 38-oj godini. Ajde, nađite mi danas niku mladu obitej, koja je dobila tako ništo? Ako nimaš love, pače ne mo'š dignut niki, uglavnom nepovoljni kredit, prisiljen si bit podstanar i plaćat velu najamninu oli bit sritan da te tvoji, odnosno roditeji tvoje žene, oće primit kod sebe! Inšoma, stan je na četvrton podu ima pogled za deset, a mojima je bilo najvažnije da se u daljini vidi naša Šolta. Znali smo svi skupa izać u lođu, sa malin Damiron u naručju i onda se divit lipoti sunca, mora i škoja.
Već ka dite, brat mi je bi neobično spretan u rukan, kako se to zna reć, pa je slaga prava umitnička dila sa Lego kockican i Mehanotehnikon, onda popularnin dičjin igran. Niko vrime smo se čudili zašto se stalno uvlači s glavon u dno zidnog ormara u hodniku i tamo ništo radi. Zapravo, nismo puno obadavali, sve dok jednon ni mater poludila, jerbo je kacavidon probi zid od siporeksa između ormara i dnevnog boravka...ihihihhhii. Ko zna ča je misli u to vrime s tin, samo znan da smo se onda svi od muke nasmijali, pa je Damir ositi nesporno olakšanje. Mali „rudar“ izvrši je svoj zadatak, a otac je triba zakrpit bužu. Ništo mi zvuči poznato ovo zadnje sa „Bužon“...hehhehee. Znali smo činit sitne dišpete jedan drugome, dok smo jili ručak oliti večeru, pa san jednon, zahvaljujući bratu, zagriza fetu posoljenje kruške, misleći da ću guštat u njenoj slatkoći, na što se on smija ka lud. Puno san svog vrimena posvećiva njemu, jerbo me to istinski radovalo i ulipšavalo našu bratsku jubav. Bi san u trećemu Sridnje ekonomske skule, kad je Damir krenu u prvi razred osnovne, ali nas to ni spričilo da se, zatvoreni u našu sobu, igramo svega i svačega. Zna je već onda isplest malu mrižu za mini-košarku, pa bi gađali koš sa lopticon-skočicon, oli igrali sobni basket, glavomet priko naših kauča, pa čak i „stolni tenis“ na tapetu poda. Ponekad je bilo tako bučno da bi nan mater znala doć u vižite sva zabrinuta, a onda se nasmijat od srca, vidivši nas kako smo sritni zajedno.
Tribalo je tek malo da ga uputin u vožnju biciklon, a već je vozi ka veliki, ka i dosta vrimena potla prvi motor, pa onda odma i Fiću. Naravski da san mu, ka i svojim sinovima od malih nog, usadi jubav za „Ajdukon“ i „Jugoplastikon“, koji su svakome od nas u svoje vrime, obiližili ditinjstva i mladost. Nikad neću zaboravit utakmicu sa Veležon na Staron placu, kad je nastala vela gužva meju sviton, a ja se strašno pripa za brata i malog rojaka sa Šolte, Ratka, koje san odve na stadion. Masa je pohrlila ispod tribin kad jer opalila strašna kiša, pa mi se činilo kako će ih bidne smečit. Sićan se dobro kako san ih, onako male zagrli i stisnu uza se i vika: „Judiii, staniteee, ubit ćete mi dicuuu!“. Eeh, sve je dobro ča se dobro svrši, pa smo mi, tu našu malu tajnu, čuvali godinan, jerbo se utakmice nisu pristale igrat ni poza tin. Lipo je bilo to naše vrime, kad smo dilili istu sobu i bili istinski sritni ča smo zajedno!
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.