Sonja Kovačević | Utvara živa

Bez  prozora noć
pauk tmina
proždrljiva praznina
ugušenih reči
ko opelo
odzvanja tišina
s pola oka zbilja
uobrazilja
pokrovu mesto
na ležaju od sumnji
poleglo telo
guje leglo
rovari
podvučeno
rane pravi
skrnavi
ostatke grize
ko oštrica noža
hladno se primiče
nadoknadu traži
oko odra obilazi
cereka se kezi
dok razum sa sebe
odeždu svlači
na vrat senke
omču već navlači
čovek mrtav