utorak, 3. prosinca 2019.

Melanija Bojanović | Kvaka


Moja prijateljica, pesnikinja je davno napisala pesmu kvaki, čitale smo jedna drugu, uživala sam u njenim pesmama, na društvima, a onda smo produbili prijateljstvo i pitala sam je da li mogu da napišem kratke priče, zgode i nezgode sa kvakom, koja je bitna a ne izgleda interesantno za opis; hvala joj na inspiraciji. Prvi doživljaji sa njom su bili, normalno kada smo bili deca. Roditelji su imali duple kvake, jedna sa ključem na glavnim vratima, a druga samo iznutra, čudili smo se ali se moralo slušati zašto je to tako. Kada smo postale devojke, sestra i ja, bilo nam je određeno, nedeljom popodne izlazak do 20 h. Zakasnimo li, kazne. Uvek smo bile pet do osam pred kvakom iznutra, majka je otvorila, i tako je bilo dok nam nije povećala zbog diska na 22 h, ali i tada, nema ključa, kvaka iznutra i majčina ruka je čuvala nas, a mi smo se i ljutile i smejale, sada razumem zašto, briga je imati dve živahne i slatke ćerke . Povećala nam je do 24 h, već punoletnima, nije je mrzelo da, posle kucanja u prozor ustane iz prvog sna i otvori nam vrata. Jedne subote meni se nije išlo nigde, a sestra je izašla. Dogovorile smo se, sestra i ja, da meni pokuca na prozor, da joj otvorim kvaku. Spavala sam ne na svom uobičajenom mestu, već na drugom, nakon "remi faze sna", pokucala mi je seka, ustala sam i gledam majka i seka me gledaju i smeju se, pospana stajala sam kraj vitrine, verovatno od umora posle ispitnog roka.

Nema majke, seka ima svoje kvake, mi svoje, ali ovo sećanje na rodne kvake ne možeš zaboraviti nikada, jer sada vidim da je majka bila u pravu.


Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.