Zora rudi, Slavoniju budi, kroz oblake kukuca se sunce
poglediva usnulu ravnicu, razastire magle ponjavicu.
Zlatom svojim zove i slavuja u bagriku celu noć što peva
pesmom svojom nek probudi zemlju što pod rosom svoje snove sniva.
A zemlja se buditi ne dade, ne želi se rose ostaviti
ni pesma, ni veselo sunce ne može nam zemlju probuditi.
Zemlja sanja široke poljane okrunjene stasitim rastovima
plodna polja i bogate njive na kojima se oralo konjima.
Sanja ona neko davno doba, kad se pesma pevala u polju
kad se marva peljala na pašu, svi za igru imali su volju.
Sniva snove o večeri toploj, i zrikavce što pevu u mraku
o šokačkoj pesmi i tamburi koja noću svira na sokaku.
Nek zaore zvuci tamburice, da zatuče srce u ravnice,
tamburica nek zemlju probudi nek se znade da još ima ljudi
koji svoju Slavoniju volje, koji za nju svakog dana molje,
da otvori svoja plodna njedra, da talasaju zlatna žita jedra.
Ti su ljudi srasli sa ravnicom i brane je svojom tamburicom
šokačkom se ruvom za nju bore, i pesmama o njoj govore,
ne stide se starih običaja ni prošlosti svoga rodnog kraja
u vene im utkana nizina, ta panonska dična dedovina.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.