Obgrljen jutarnjim suncem osvanuo je još jedan dan.
Marija se, kao i obično, spremila i krenula pješice u školu, no za oko joj je zapela velika kartonska kutija. Skrenuvši misli sa školskih obveza Marija je prišla kutiji i počela ju neobično promatrati. Tada se iz kutije začulo lupanje i grebanje. Nešto, ili netko, proizvodio je neobične zvukove. Osluškujući zvukove iz kutije Marija je pokušavala shvatiti što je unutra.
Pogledavši na sat shvatila je da je već dvadeset minuta do osam pa je odlučila zaviriti u kutiju i otkriti što to u njoj se skriva.
Otvorivši kartonsku kutiju, Marija je ugledala mače.
Bilo je to sivo klupko zelenih očiju i rumenih šapica. Ne znajući što da radi, Marija je u naletu adrenalina izvadila malo sivo klupko i odnijela baki Mari koja živi nedaleko od škole te se trčeći vraćala prema školi kako bi stigla na nastavu.
Marija je jedva čekala da zazvoni zvono za kraj zadnjeg nastavnog sata.
Tek što je pomislila na taj zvuk, zvono se oglasilo i najavilo vikend.
Brzim i širokim koracima Marija se žurila stići bakinoj kući kako bi uzela malo, sivo klupko.
Ubrzo se na bakinim vratima začulo zvono.
– Marija! – uskliknula je baka Mara – Dođi! Uđi, dijete moje! Evo, upravo sad sam nahranila tvoju malu mačku. Ne čini mi se starijom od mjesec dana. I iz njezina ponašanja mogu ti reći da je pravo žensko – govorila je baka promatrajući s osmijehom sivo klupko.
Nakon ručka Marija se s macom zaputila svojoj kući, ali Mariju je cijelim putem mučilo hoće li joj roditelji dopustiti da je zadrži. Nakon nekog vremena hodanja konačno su došle pred Marijin dom. Pomalo u strahu, djevojčica je s mačkom u ruci otvorila ulazna vrata.
– Mama! Doma sam! – vikala je Marija. – Imam ti nešto za reći…! – govorila je uz zamuckivanje.
– Jutros… Kad sam išla u školu naišla sam na kutiju u kojoj je bila ova mala maca! – objašnjavala je Marija držeći mače u naručju.
– Joj! Kako je slatka!
Marija se začudila kako je mama dobro reagirala.
– Što kažeš, hoćemo li je zadržati? – propitkivala je mama dodirujući mekanu dlaku sivog klupka.
– Pa... mislila sam prvo potražiti vlasnika, a ako se nitko ne javi onda ćemo je zadržati. – objašnjavala je Marija mami.
Tako su Marija i njezina majka na društvene mreže postavile fotografiju sive mace, te su je lijepo hranili i brinuli se o njoj. Prošlo je nekoliko dana, a Marija je maci nadjenula ime Malu. Obje su uživale igrajući se. Marija je mislila da se nitko neće javiti i da će Malu ostati kod nje, no idućeg poslijepodneva javio se čovjek po imenu Franjo i rekao kako misli da je to njegova mačka. Predložio je da se idućeg dana susretnu i upoznaju.
Mama i Marija su nakon toga razgovarale i došle do zaključka da će mu, ako je Malu uistinu njegova, vratiti mače.
Noć kao da je proletjela ispred Marijinih očiju i već je došao dan.
Mama je zajedno s Malu i Marijom otišla gospodinu Franji. Marija je zajedno s mamom i Malu prišla gospodinu Franji. Dok mu je prilazila, imala je osjećaj kao da hoda na iglama.
– Dobar dan! – pozdravio ih je gospodin Franjo.
– Dobar dan! – uzvraćala je Marija.
– O! Pa to je moja Nia! – rekao je gospodin ugledavši mačku u Marijinim rukama.
Čuvši to, Marijine oči napunile su se suzama i na jedvite jade se suzdržavala da joj ne kliznu niz lice.
– Marija… Predaj gospodinu našu Malu… Ipak je to njegov ljubimac! – rekla je mama Mariji.
– Mogu li vas nešto pitati prije nego Vam je predam? – Marija je pronicljivo čekala odgovor.
– Naravno! Samo pitaj! – rekao je gospodin Franjo. – Ako je ovo u istinu vaše mače, zašto sam je onda pronašla u kutiji?
Nakon duže šutnje gospodin Franjo stao je objašnjavati: – Naime, moja mačka je omacila sedam mačića, nekima sam našao dom, a pošto nisam imao kamo s njom, jedino rješenje činilo mi se ovo. No, sada mi je stvarno žao – pogledao je u pod, a onda u Mariju: – Ali znaš što… Ti si stvarno dobra djevojčica, i ja vjerujem da bi se ti jako dobro brinula o ovoj maci. Stoga želim da ju zadržiš i da se dobro brineš o njoj. Hoćeš li to moći? – upitao je gospodin Franjo.
– Hoću! Naravno da se mogu brinuti o Malu! – uskliknula je Marija.
I tako je Marija pošla kući zajedno s mamom, u zagrljaju sivog klupka.
Učenica: Lana Svedružić
Razred: 7. b
Škola: Osnovna škola „Matija Gubec“ Čeminac
Mentorica: Ana-Marija Posavec
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.