nedjelja, 13. listopada 2019.

Dejan Ivanović | Tebi


Tebi, zaljubljenoj u ništa
zagledanoj u tračak radosti,
nesigurnim okom;
Uspavanoj, pored prozora,
popodnevnim zrakom.
Brze svetlosti, brže od misli;

Tebi, koja me držiš u životu,
prilagođenom dozom bunila
čas u blizini, čas na odstojanju; 
Beskonačnu slobodu išteš.
Kad jedan put kažeš u zanosu
što te nema a drugi put idi, idi više ...

Tako da često zamišljen lebdim   
nad oštrom ivicom, bestežinskim stanjem; 
širokim obodom letim,
poput bezrazložnog kretanja zemlje
beskrajnim krugom,
istim tragom, neprekidnim ...

Zapuštenom putanjom,
meni dragom, punom ruža
i potmulih krika obnaženih tela,
luta moja goruća duša,
(umorna od svih pitanja);
pokrivena naslagama pepela.

Polja su prošarana poodmaklim snegom.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.