nedjelja, 21. srpnja 2019.

Florian Hajdu | Sreca jé dobro zdravlje i Lisa memóriája...


Sunce je sjalo kao bosanska tepsija za uvijaču ispod saća, netoplo, tek mlakomirno ravno. Park u vestfalijskom dosadnom gradu, duži nego širi, proplanački ravan, nemački sređen, pupi. Prenastanjen ptičji živalj na džinovskim stablima parnjački se nadvikuje, kiti, ulepšava, po granama hoda, žonglira i zri oplodnju, oseća u organima koji ih teraju utelesnoaudiovizuelne akcije, smešne, ptičje seksualne. Sivoasfaltirane staze, u glavnoj oazi grada, ukrštaju se, poprečuju poput kineskih štapića za obedovanje u početničkoamaterskim nekineskim rukama, da bi se sve zajedno ulivalo kao reke Ob, Jenisej, Indigirka i Kolima u svoje razgranate delte i dalje, u dubinska mešovita mora, među kitove raznosače kitinjskih glasova, vere o življenju posle prestanka života, kao opušteni na ispletenim akrobatskim žicama sveta cirkuskih šatora sa imitacijom tapšanja, ushićenja, bez gledalaca. Na asfaltnoj ravnopravoj, dugačkoj deltastazi koja dalje masuje mešovite stanovnike u centar neatraktivnog grada, iza dva rolera različitih estetskofunkcionalnih osobina i dizajna stopaju, jedan šepajući, dva vremešna gospodina. Na jednom roleru je tabla sa razmeštenim šahovskim figurama, na drugom korpa sa plastičnom flašom poluprazne kisele vode, golubijeplavobojne, dva narcisa slonovokostnobeli i žuti poput sunca u letnjem periodu u zenitu, mekana mandarina u uglu, prazna futrlola, crna, za naočare, otvorena, načeti paket papirnih maramica, poslednja, nevešto izvučena, i tranzistor, jeftini, mali, koji laganu muziku tiho svira. Prvi sa iznošenim žganaumbrabojnim šeširom na glavi povuče damu na G4, žali se da mu od zdravlja ništa ne ide, klackaju kosti, teško ustaje, veoma često vazduha nema. Gleda u tablu šahovsku i kao da od crnog kralja čeka odgovor na sve što mu se zadnjih godina rapidno pogoršalo. Drugi, gologlav, bez kose, ćelav, zastaje, odmara nogu koja mu je nekada bila zdrava, fudbal u regionalnoj ligi golovala, gleda napred pravo do mogućeg dugačkog vidika, kao za sebe, poluglasno, sećajući se priča kako je nekada mogao sve kad mu se ćefnulo, stajalo je uspravno, tvrdo, gordo kada god je poželeo, hteo ili namerno u duetnim, uzbuđenim okolnostima, voljom, htenjem Boga Raja to učinilo... Iza njih korača nemladi čovek, ležerno odeven, glavom nalik Fernandelu, sa kučetom koji ga vodi, sa povodcem od kože sa zubozlatnobojnom laso hvataljkom za ruke, koji zastaje često i naizmenično zadnje noge u vodoravno diže bezrazložno. Tada se kezi i ubrzano dahće visećim jezikom preko zuba lepeza, kao da se okolnostima u kojima se našao smeši. Ćelavi roler glasom krečećeg zvučnika, gledajući u šahovsku tablu, samouvereno kaže šeširnom roleru: Ditrih, sreća je dobro zdravlje i loša memorija. Šah i mat kralju.

Nema komentara :

Objavi komentar