Vlado Jović | Nismo pitali Bismarcka

                                              „ Glupost je dar Božji, ali se nesmije sva od jednom iskoristiti.

                                                                                                             Otto von Bismarck „

I tako... naši su se bećari malo zaigrali – komentirao je Mika, nakon što mu je Tunja ukratko prepričao, seriju gluposti koje smo, dan ranije, počinili ja i Stipa.

Najprije su se našišali rakije kod babe Mande... – Tunja je počeo  iznova izlagati naše zgode iz jučerašnjeg dana.

Očito je silno uživao  u prepričavanju tih događaja iznova se vraćajući priči, umećući detalje koje je propustio spomenuti prilikom prethodnoga prepričavanja. Teatralno je poput voditelja nekakvog morbidnog naticanja gestakulirao posve uživljen u ulozi naratora. Pokazivao je na nas s obadvije ruke kao da smo nekakvi eksponati u muzeju ili možda, još prikladnije, kao da smo cirkuska atrakcija.

Mika nas upitno pogleda, zbunjen činjenicom da su se dva jedva ponoljetna momka nalili rakije kod jedne skoro osamdesotogodišnje babe.

Pomogli smo babi Mandi prebaciti bale slame s štaglja u štalu -ponudi Stipa objašnjenje.

Pa nam je iznjela čvaraka i kulina ... i rakije – dopunio sam Stipu.

Da, pa ste se naroljali od čvaraka – bio je zajedljiv Mika.

Dobro, možda je bilo malo više rakije a malo manje čvaraka - dopunio sam.

I tako pijanima palo im je na pamet otići u Brod na utakmicu – ponovo je Tunja preuzeo ulogu naratora – Otišli dečki gledati Marsoniju i Dinamo, a jedan toliko prati sport da ne zna razliku između badmingtona i vaterpola, i to ženskog. A drugi navija ... za koga ono? Slogu iz Tešnja?

Krivaja, Zavidovići – ispravio sam ga i ako sam znao da je bio sarkastičan. Stipa se samo glupavo cerekao, očito svjestan činjenice da je tvrdnja da ne zna razlikovati ta dva sporta jako blizu istini.

I onda su se, pazi sada, pokoškali s policijom...

Nismo! – skladno smo ga ispravili.

Ja sam pri tom demantiju poskočio s panja na kojem sam sjedio, što mi je izazvalo strahovitu bol u glavi. Mamurnost još nije jenjavala, zapravo tek se zahuktavala, pa mi je svaka, pogotovo nagla kretnja zadavala strašnu neugodu.

Gnjavili su neke dečke zbog šalova Dinama, samo smo im rekli da ne bi smjeli maltretirati dečke zbog toga – ponudio je objašnjenje Stipa.

Uopće se nismo svađali s njima – dodao sam.

Niste se svađali samo si policajcu ćušno kapu s glave. 

Dobro da vas nisu istamburali – dodao je Mika.

Pijane budale su imale sreće što su bili u uniformi pa su ih pustili na miru – reče Tunja pri tome stajući između nas. 

Naslonio je dlanove na naše ramena, s nekim suludim ponosom kao da smo upravo osvojili Nobelovu nagradu za fiziku ili u najgorem slučaju spasili štence iz zapaljene kuće.

E onda su na povratku, svratili u Palermo, pa su se i tamo  zarakijali. Da su nakon toga došli kući nikom ništa, to što su se malo pokoškali s policijom ništa strašno. Ali vrag im nije dao mira, pa su još kada su krenuli ukrali policiji auto koji je bio parkiran ispred kafića.

Ja budala, Bože dragi – ponovi Mika rečenicu koju je više puta izgovorio slušajući neše zgode.

Sva sreća da Bog čuva budale i pijance, pa ste imali sreće što je Pero sjedio i pio kavu s policajcima. Srećom po vas pa je njihov prijatelj. Fasovali bi par godina robije da su vas prijavili. Morate Peri spomenik podići što vas je spasio.

Hoćemo. U prirodnoj veličini – zlobno sam konstatirao pitajući se hoće li mamurluk ikada prestati. 

Jutarnje sunce  pržilo mi je mozak, dodatno izazivajući nelagodu. Činilo mi se da prejako sija tako rano i u to doba godine. Ali tko zna, možda je to samo bila nuspojava jučerašnjeg konzumiranja rakije.

Ali tek tada počinje pravi šou. Tek tada nastupa ludost.

Aha. A do tada su bili razumni i racionalni – Mika je opet bio zajedljiv.

Onda su se naše bećarine odlučile ženiti.

Ja sam samo trebao biti kum – ubaci se Stipa. Bilo je očito da je i njega mamurluk gadno stisnuo i da se svojski trudi  ne povratiti – On se htio ženiti – pokazao je očima na mene. Djelovao mi je kao da su upravo oči jedini dio tijela koji može pomjerati.

I tako je naš mladoženja fino otišao  da zaprosi Vericu Forilovu – svaku rečenicu Tunja je izgovarao glasom koji je odisao sarkazmom. Nije odobravao to što smo učinili, ali  ga je to na neki uvrnuti način i zabavljalo.

I šta njen otac na to? – upita Mika, još nemogavši svariti podatak da sam otišao prositi udanu ženu.

Ma nisu ju budaletine otišle prositi kod roditelja. Već kod muža. Tražio je njenu ruku od muža. Od muža! Došli su im u kuću.

Morao sam tražiti blagoslov od muža. Ne mogu ženu samo tako zaprositi – pokušavao sam se nasmješiti, ali imao sam gadan napad glavobolje, pa sam odustao od pokušaja.

Jadna baba Kaja, njena svekrva, ženu skoro srce izdalo. Dobro da ju nije infarkt strefio. Samo je kruničala i ponavljala Bože sakloni, Bože sakloni... ljuljala se na stolici kao u transu. Kada se malo pribrala samo je ponavljala: šta će selo reći?

A šta muž na to sve? – bio je znatiželjan Mika.

Nelagodno čovjeku. Šta će... ali čak nam je i rakiju iznjeo – gotovo ponosno izjavi Stipa.

A Vera?! – upita Mika, kao da mu je tek tada palo na pamet da je i ona bila prisutna pri tom događaju.

A uglavnom se smijala i pokušavala svekrvu uvjeriti da sve to ne uzima  previše k srcu. Jedino što mi je rekla je bilo je: ma hajde budalo muška. Mislim da to znači da nije pristala.

Ispričali smo Miki još po neki novi detalj koji do tada nije čuo, a onda nas je Stipa napustio. Već se opasno borio sa snom, a kako je gubio bitku jedino što mu je preostalo bilo je da nas pozdravi i uputi se u krevet.

Ja si taj užitak nisam mogao priuštiti. Isticao mi je zadnji slobodan dan odmora i još me je čekalo neugodno putovanje do Orašja i povratak u postrojbu.

- Možda sada misliš da smo glupost učinili, ali za deset godina o ovome će pjevati tamburaši. Opjevat će nas. Pjesma će se zvati: Kada se udavala Vera Forilova –  prilikom rastanka malo sam zadirkivao Miku, na što mi je odgovorio –  Ahaa, prije će biti da ćete završiti u crnoj kronici. Pod naslovom: Tako završavaju oni koji zajebaju tuđe žene.

*                                                                                      *

Plan čije su glavne crte glasile: tuširanje, konzumiranje obilate doze šumećih vitamina i spavanje sutradan do podneva poremećen mi je već u startu. 

Čim sam došao u blizinu zgrade zapovjedništva bojne, a koja se nalazila točno nasuprot one u kojoj sam stanovao zatekao sam kako se oko nje masovno okupljaju vojnici.

Lijena bezvoljnost s kojom su se uokolo  motali vojnici dala mi je za vjerovati dvije stvari. Obje pretpostavke su se uskoro pokazale točnima. Prva da njihovo okupljanje, možda bi prikladniji naziv bio  dovlačenje, nije bilo na dragovoljnoj bazi. I druga da razlog te velike seobe naroda nije bila neka vojna akcija.

Neki su valjda u nedostatku ideje što bi to točno trebali učiniti pokušali formirati nekakav stroj. Što je rezultiralo vjerojatno najkomičnijim postrojavanjem u cjelokupnoj vojnoj povijesti. I pripadnici Grupe TNT iz Alana Forda bi, vjerujem bolje izveli manevar postrojavanja.

Većina vojnika se ipak okupila oko zapovjednika naše bojne, stvarajući krug oko njega, koji je vidno nestrpljivo čekao da se sakupe svi pripadnici postrojbe. Ili barem velika većina njih.

Kada su se grupice novo pridošlih vojnika počele pretvarati u sporadične pojedinačne dolaske, procjenio je da je došao trenutak da se obrati okupljenima.

Vođen ranijim iskustvima pretpostavio sam da je povod ovog okupljanja bila neka novo učinjena glupost od strane nekoga od mojih suboraca.

Pitao sam Damira zna li on što se dogodilo ali mi je samo kratko odgovorio: Glupost! A onda nakon par trenutaka dodao:

Glupost, eto šta se dogodilo. 

Pokušao sam saznati detalje, ali u tom trenutku bojnik se počeo obraćati okupljenom mnoštvu.

To da radite gluposti, to me, hajmo iskreno, uopće ne čudi. Niti najmanje. I lako za to kad jedna budala glupost napravi. S pojedinačnom ludosti se već mogu nositi. Na to se više ni obazirem. Ali vas zahvati masovno ludilo. Kolektivna glupost – zastao je u izlaganju, želeći valjda dati što dramatičniji ton svom obraćanju.

Upitno sam pogledavao okupljene pokušavajući saznati što su ovaj put glupoga učinili pripadnici moje bojne.

Vidi samo ovu dvojicu – nastavio je zapovjednik pokazujući pri tome na Matu i Salketa, koji su se na spomen svojih imena isprsili valjda u pokušaju pokazivanja nekog izraza poštovanja prema zapovjedniku, ali je to toliko komično ispalo da je više sličilo kako su se isprsili očekujući vješanje ordena za počinjenu glupost.

Ukrasti babi kokoš – ne bez gnušanja saopći krimen spomenutoga dvojca – Ali bar da je na tom stalo. Neš ti stare kokošurine, ni po jada. Koga briga za jednu koku.  Ali budaletine ostavili otvoren kokošinjac pa babi sve kokoši pobjegle. Razbježalo se to, pojeli kerovi, ptičurine, vrag će ga znati...

Ton obračanja postajao mu je sve glasniji i ogorčeniji.

I šta onda urade? – pitanje je bilo retoričko, ali siroti Smajo u kojega je igrom slučaja zapovjednik pogledao dok je izgovarao tu rečenicu, panično se uzvrpoljio pogledavajući na sve strane pokušavajući smisliti odgovor.

I onda...  razbiju auto pukovniku HV –a. Ha- vea! – nastavi bojnik iznošenje prijestupa koje je počinio nesretni tandem. Posebno je naglasio da su razbili vozilo pukovnika HV –a. 

Neznaju ni kokoš ukrast. Idu ju uzeti sa sobom u auto a nisu ju ni svezali pa im se istrgne iz ruku pa im leti po autu i zbog glupe kokoškurine skoro zgaze pukovnika HV – a.

Opet je prenaglasio da je riječ o pukovniku HV – a, pa sam zajedljivo primjetio kako bi valjda onda sve bilo u redu da su razbili automobili i za malo zgazili nekog limara ili frizera.

Čovjeku ste auto skršili. Totalno! Budale jedne! A Brko? Gdje je on? A tu si... Čovjek ide učiti kako se ispaljuje zolja i to u zatvorenoj prostoriji. I ni više ni manje nego u sobi pokraj skladišta oružja. Znaš li ti konju jedan koliko si imao sreće što se raketa nije aktivirala? Našli bi tvoje ostatke kod Vinkovaca. Ma šta Vinkovaca. Znaš gdje bi te našli? Ne bi te uopće našli!

Iznošenje novih gluposti koje je, ovaj put, počinio Brko dodatno je uzrujalo bojnika da su mu se žile na vratu toliko zadebljale da je prijetilo da će one eksplodirati umjesto Brkine zolje. 

Toliko je bio van sebe da je svako malo zastajao u monologu tražeći prikladne riječi, ali i u pokušaju da se smiri. Nikad u životu nije bio bliži srčanom udaru.

A Krezo!? Krezo... ma bolje da ne počinjem – reče kada ugleda sirotog Krezu, koji se čim je bojnik sklonio pogled s njega nasmijao onim svojim prepoznatljivim krezavim osmijehom, zbog kojeg je i dobio nadimak. Pitao sam se što li je tek on počinio.

A Tuzlak i Meho!!? Pa ne mogu vjerovati koliko moraš biti lud pa to uraditi. Pola grada nije imalo struje zbog vas. Pola grada!  – bojnikova revoltiranost, ako je to bilo moguće, poprimila je novu razinu.

Električari – to je izrekao s toliko prezira da sam pomislio da će mu pozliti od muke.

Tek sam nakon nekoliko dana kasnije saznao da je glupost koju su njih dvojica počinili bila ta da su s improviziranim kuhalom izazvali kratki spoj, zbog kojeg su četiri kuće ostale bez struje. Nije baš pola grada, ali svejedno. Impozantna glupost, nema šta.

Sad ćete fino za kaznu ići kopati rovove. Vidim ja da imate previše slobodnog vremena pa neznate što ćete sa sobom. Svi mi idete na kopanje. I  svaki će iskopati po trideset metara. Ma šta trideset! Ima da mi po sto metara iskopate! Kilomeatar! 

Bijes mu je pomalo splašnjavao, umiren valjda izrečenom kaznom.

Do Singapura ima da mi kopate rovove. Kad vidite tablu na kojoj piše Singapur, možete prestati – doda malo kasnije.

Ti si jedini normalan ovdje – obrati mi se bojnik dok su se uokolo užurbano vrzmali vojnici, neki u pokušaju da si priskrbe što bolji alat za kopanje, dok su drugi žurili do kuća kako bi uzeli nešto što im je bilo potrebno za očito cjelodnevno izbivanje. Dodatne zalihe cigareta, limenke piva koje su skrivali po rancima ili zamjensku odjeću u koju će kasnije presvući nakon što se uznoje ili isprljaju.

Jedini nisi počinio nikakvu glupost – nastavi me hvaliti bojnik. – Ovo je sve drugo ludo. Tebe nije bilo ni čut ni vidjeti zadnjih dana. Ti ne moraš ići kopati. Nećete ni vas dvojica – obrati se dvojici starijih pripadnika bojne.

Na te ne zaslužene pohvale od strane zapovjednika i ja sam se ponosno isprsio, poput mojih suboraca maločas. Trudio sam se ne smijati, uz primisao: e da samo znaš. S bojnikovog lica kao da se mogla iščitati misao: barem u nekoga se mogu pouzdati. Da me je mogao uokviriti i objesiti na zid kao pohvalni primjerak, učinio bi upravo to.

Par minuta kasnije s prozora sobe posmatrao sam kako ulazeći u dva vojna kamiona moji suborci odlaze na kažnjeničko kopanje. Kada su već krenili naglo ih je zaustavio dežurni iz zapovjedništva. Izletio je iz zgrade, mahnito mašući vozaču da stane. Kada sam čuo zapovjednika, kako  iz sveg glasa urliče moje ime počeo sam  oblačiti odjeću prikladnu za kopanje.

I bez njegovog objašnjenja znao sam da je dobio ili službenu žalbu brodske policije zbog uzurpacije policijskog vozila ili pritužbu muža od Verice Forilove. Nadao sam se da je ovo drugo u pitanju.

Čekao me je ispred zgrade držeći, poput štafete, kramp u ispruženoj ruci. Izraz  na njegovom licu trebao bi se naći u enciklopediji pod pojmom: krajnje razočaran.

Zaspao sam čim smo došli na lokaciju gdje smo trebali kopati rovove. Moji suborci do Singapura baš i nisu stigli. Ali su zato zemlju koju su otkopali nabacali na mene, koji sam spavao snom pravednika.

Srećom, ostavili su mi dovoljno prostora za disanje.

Srećom, nisu me zaboravili probuditi kada su krenuli nazad.

I da, srećom, muž Vere Forilove nikada nije saznao da smo se, ja i ona,  prije njene udaje, jedni kratko vrijeme zabavljali.