Divih se slobodnoj ptici,
i želeh da letim sa njom i pevam,
sve dok je krilima lomila svetlost sunca
i pevala,
visoko pod beskrajnim nebom
dokle dopiru samo moje darežljive oči,
ne i pohlepne ruke i eho reči
za duetsku pesmu na moje note...
Čeznuh za ružom samoniklom,
dok je u polju rasipala svoj miris,
lelujava na vetru što raznosi zanose,
svačija i ničija,
i žudeh za opojnom,
o kako žudeh da je presadim
u svoj vrt ograđen tvrdim zidom
kroz koji se ne probija vetar,
ni tuđi udasi...
U zlatan kavez
zatvorih pticu bez glasa,
i okitih rešetke
presađenom ružom bez mirisa,
ah, dragi moj,
dragi,
kako sam siromašna sada,
i kako tugujem,
jer ne volim te kako te voleh
dok samo slutih ljubav
u dalekoj pesmi tvoga srca
i mirisu tvoje nedostižne duše…
copyright © Nena Miljanović
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.