Nena Miljanović | Nemoj da me prosiš

Nemoj da dođeš taki bogat
I da me prosiš od otac sa zlato
Nije moje srce za tvoje pare
Nemoj da nudiš tičije mleko
Ni dželep crni i beli konji
Ni dušek od sitno guščije perje
Ni jastuk od svilu
Ni jorgan od somot
Ništa ti neću
I neću tebe

Ti nemaš ruke za kake ginem
Od mekan pamuk i tvrdo gvožđe
Da mi na prsa padnu ko tice
Sa mekana krila i oštre kandže
Od slast da drkćem
Od stravu da umrem
Ti nemaš oči sa led i vatru
Od pogled jedan od inje da mrznem
Od drugi da planem od strašnu vatru
Sa led da me gasiš
Sa vatre da me pališ

Takoga sanjam
Takoga čekam
Znam da je za mene taki rođen
Znam da je kreno i da će doći
Sa srce golo u prazne ruke
Bez reč da me prosi
Samo sa oči
Bez reč da pođem
Samo za srce
Odavde sa njim do na kraj od zemlju
Do kraj na život

(iz zbirke poema na ciganske teme DANILUŠKIN ROMANSERO)