četvrtak, 27. prosinca 2018.

Danijela Trajković | Sećanje



kroz prozor
jedne meni odnekud poznate kuće
prilepljena uz staklo
posmatram kako sveće pokušavaju
da ugreju neku devojku
dobermani sede oko nje i sviraju violine
gavran u svom svečanom odelu
stoji kraj devojčinih nogu i nešto govori
beli leptiri klizaju se
po satenskoj haljini na njenom stomaku
brod sa stranom zastavom prekriva mesec
vetar se kladi u svoj život
da ga nijedna kost noćas neće izbeći
iz sveća izlaze gole vile
i igraju grozničavo
trudim se da se setim koja je to devojka
kada sam je poslednji put videla
zašto tako leži
tek eto vidim tebe
ulaziš u sobu
vatra želi da iskoči iz ognjišta
dobermani bacaju violine
(kao prekrivene penom za brijanje
njihove njuške liče na ribe na suvom)
prave korak ka tebi i staju
bacaju pogled na devojku
i pretvaraju se u voštane figure
gavran se pobožno udaljava u jedan ugao
leptiri menjaju boju u crvenu
i gube kontrolu nad klizaljkama
lepiš usne na čelo devojke
nameštaš njene pramenove
drhtavim prstima
vadiš crvene leptire
sakrivene ispod svoje košulje
i pokazuješ ih devojci
ali ona ostaje mirna
hvataš se rukama za kosu
i okrećeš oko sebe
sve dok ne postaneš
veliki par očiju
iznenada
setim se svega


1 komentar :

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.