četvrtak, 15. studenoga 2018.

Dejan Ivanović | Nenadmašna iskra


Neistražena bajko istančane suštine
okamenjenih stubova
slojevitih arhitektura 
temeljnih arhetipova 
kao sova ova
dosadna si
dok se oglašava ispod krovova
usred belih noći

voleo bih da brzo odeš
ali najpre da saznam ko si
tako oprezno skrivena
poput vitkih figura fatalnih žena
zanesenih svečanim ritmom
u baršunastim naborima
večernjih haljina 

da li posvemašna iskra
provincijalnog duha
slobodno luta
mutnim krugovima
beskrajnih dubina
večnog mamurluka

ili
zgrožena i iznurena
ispraznost demencije
ugrožava stabilnost simetrije
i postojanost blizine
biti postanka
u nenadmašnoj sreći
omiljenog kutka

za svaki slučaj
usput se pitam          
hoćeš li ponovo  doći
kad nas obuzme prošlost
grehovi, kajanja, očaj 
kroz beznadežni vrisak
otelovljen i blizak
pokisle sove  huk
što besciljno prolama mrak
i hladni muk
zimske noći ... 

Nema komentara :

Objavi komentar