Dejan Ivanović | U smiraj

U ranoj i kasnoj fazi izobličenja, sasvim poderanu
voleo sam te kao planina mladi čopor vukova;
Dok se podizaše ekspandirajućim svemirom,
dijagonalom neba, beskrajnim mirom
do svojih hiljaduosamstoosamdeset metara.
Da bi oslobođena, na svakom koraku pomogla,

narednom inspirijumu, među stabilnim razmerama
minijaturnih korpuskula vlažnog arboretuma;
Rađa se, u smiraj, opseg boja,
polazna osnova cveta i miris potpunih preobražaja.
Zvuci, sirovih reči praznog odjeka, otkrivaju
nasrtljivost dodvoravanja, nametljivost ogovaranja...

Zaboravio sam čemu uopšte pesma, gde živim
i gde da tražim sjajne rime, zgodne metafore?
Teškog li vazduha, sive zemlje, zlatnog peska,
žurbe nadolazećih kapi magle glasnih vodopada!
Potrošenom senzibilnošću dramatičnih zagrljaja,
tešim zarazno ludilo jutra kraj jezera razuđenih oblina...