nedjelja, 30. rujna 2018.

Nena Miljanović | Nenapisana najtužnija





















Noćas bih mogla kao Neruda
Napisati najtužniju pesmu o ljubavi
I bila bi to poema tužnija od Pablove
Jer on je bar sebe osećao telesnog
I nedostajala mu je ona koju je voleo
Nedostajala je
Njegovim rukama koje su je grille
I oku koje je gledalo njene nepomične oči
Ali
Pesnik je i posle nje imao ruke i oči
I sebe
Savršeno ispunjenog čulnom patnjom
(i mužjačkim besom jer draga grli drugoga)
Ipak ispunjenog nečim

A ja sam potpuna praznina
Kao pre rođenja ili posle smrti
Ruke su mi dve zaboravnosti
I oči su mi dva slepca bez vodiča
Bar ženske uvređenosti i sujete da mi je
Što dragi sada ljubi drugu
A ljubio me je
Ljubio
On koga sam volela
Toliko
Da sam srećna što nije nesrećan
Sad kad ljubi neke druge oči ne sećajući se mojih
I govori nekoj drugoj ženi reči koje je govorio meni
Ah kako je samo lepo umeo da govori
Da sam lepa
I velika
I poslednja koju voli
Mogla bih noćas takvu (o sebi)
I bila bi moja najtužnija o njemu
Tužnija od Nerudine...

...Neću je napisati
Kome i čemu bih je sada
Kad više nisam ni mala pesnikinja (poeziji)
Ni velika žena (njemu)
Ništa od svega što sam bila (sebi)
Sa njim

Nema komentara :

Objavi komentar