utorak, 29. svibnja 2018.

Miloš Petronijević | Apetit


                                                               prohtev za jelom, ješnost, žudnja za nečim;
                                                                                  lat. appetitus: prirodna težnja

Sve u meni je harmonija, i slivala sam se niz zemlju i u zemlju, i žuborila preko kamenja ka mirnom toku reke i boravila u beskrajnom prostranstvu okeana, odakle me je sunce vaznosilo u nebo, da bih se ponovo vratila.
   
Rasla sam u zavetrini proplanka i spremala se da otvorim pupoljke, i lepšeg cveta ne beše nadaleko, i pčela je visila u vazduhu, i jagnje se približavalo.
   
Sa sestrom sam trčkarala po ozelenelom pašnjaku, i sisale smo nadolazeće mleko majke, i u toru nas je čekao grumen soli, i sve bilo je čarolija.

Bio sam slobodan, oduvek. A zima je bila duga, i glad velika, i sišao sam s planine, hramajući, i vrebao oko pašnjaka, i jagnje mi je mirisalo u zubima, i pucanj je odjeknuo.

Računao sam jedno za krsnu slavu da zakoljem a drugo na pijaci da prodam gospodi; a umalo zbog kurjaka da ne bude tako. Ali keruša je cvilela od sabajle i pribijala mi se uz noge, i vezao sam je iza kolibe i popeo se na hrast i čekao. Šunjao se kroz jarugu, i sačekao sam, nanišanio, i pogodio ga u plećku, ispod samog vrata.

Od ambicija i nadmenosti Ega, pisao je Česlav Miloš, nemoguće je odbraniti se praveći se da ih nema, ali možda ih možemo zavarati bačenom koskom, kao što se hrane psi da bi nas ostavili na miru.   

Nema komentara :

Objavi komentar