Kolumne

utorak, 22. svibnja 2018.

Dragana Novaković | Navikla sam da ne postojiš


(za Dušana)

Ima jedna kist
umočen u tirkiznu pastelnu boju.
On ne dotiče papir ni vodu,
njegova gusta masa
sliva niz zglobove i kaplje po nogama
praveći nasumično obrise
Tvoga lica.

Mirisi razređene otopine
uvukle su se u kanale alveola
skupljajući stjenke
karcinoma što se širi unutar mene.

Gazim po lokvama gustila dok
brazde cipela ispisuju slova.
Sada vidim ono što je bilo ispod površine.

Smirila su mene ta Tvoja umiranja.

Nije meni drago što umireš godinama
već što Te oživljavam iznova.
Zato biram ovu tirkiznu boju
koja blješti okolo mene.

Bacam kist!
Ne mogu više da crtam.

Uzimam u ruke glinu
ne bi li nas oblikovala
onako kako Ti vidiš svijet
u moru duša koje nas ne vole.

Skrio si se i ćutiš
iako satima ne prestaješ govoriti.

Zovem Te, ali Te ne dozivam.
Jedno drugo pronalazimo u razdaljini.

Ukaljala sam se.
Sva ova nestvarna boja i masa suše se na meni
no nije me briga.
Sasut ću ih kada Te budem ugledala.

Znaš...
Navikla sam da ne postojiš.

Umačem kist,
ali obrisi se više ne pojavljuju na poleđini.

Ti stojiš pored mene oslikan!

Nema komentara :

Objavi komentar