Kolumne

subota, 2. prosinca 2017.

Dnevnik (ne)obične djevojke


Na početku

Piše: Božana Ćosić

I... to je život

Život ponekad odluči pisati svoju priču i ide po svom, bez obzira na naše želje i snove, bez obzira je li u pravu ili krivu. Ponekad ništa ne možemo učiniti i sve je izvan dosega naše moći. Nemamo moć upravljanja životom ma koliko god se činilo da to nije istina. Naravno da određujemo svoje putove, ponašanje, biramo što ćemo i kako ćemo, ali svejedno se na kraju nas najmanje pita. I sad se pitate o čemu to Ema tepe... Pa ovako, objasnit ću...

Znate što se izdogađalo pa neću ponavljati, znate da smo Hrvoje i ja ostali bez posla i da nam  je trenutno pronaći novi posao najveća briga. I premda je Hrvoje jedno vrijeme razmišljao da ponovno otvori Glamur ipak je shvatio da to nije dobra ideja. Isto tako znate da je naša veza postala ozbiljna. Uistinu se volimo i mogu sa sigurnošću reći da mislim da je to, to, da je on onaj pravi i da ću se jednoga dana udati za njega. I sad slijedi ono: život piše svoju priču... Naime Hrvoje je dobio neodoljivu ponudu. Neki dan ga je nazvao brat i predložio da se preseli u Irsku. Čak mu je pronašao posao, stan, ma gotovo sve što je potrebno za početak. I sve je to divno i krasno. Ne mogu reći da me nije razveselilo, jer ako ćemo iskreno, bit će mu puno bolje i ako misli na budućnost (a misli), preseljenje bi bio najpametniji potez. Ali gotovo jednako koliko me razveselilo, toliko me i rastužilo. Naravno da me nije izostavio, naravno da me želi povesti sa sobom i to je lijepo, dapače, divno jer je time itekako potvrdio ljubav i ozbiljnost, ali ja nisam spremna za taj korak. Ne, nije u pitanju zajednički život, isti tren bih pristala, u pitanju je preseljenje. Nisam spremna ostaviti mamu, prijatelje, život na koji sam navikla, sve ovo što me okružuje i ispunjuje. Koliko god bilo teško, na što god nailazila, ipak sam bila „kod kuće“. Možda ćete me shvatiti, možda ne, ali ako samo malo razmislite priznat ćete da nije lako.

I to je život. Opet me odlučio staviti na kušnju i oduzeti jedva stečeni mir.

Jedina pozitivna stvar u svemu je to što imam dosta vremena za odluku premda i sad znam da ću odlučiti u posljednjem trenutku.

Razgovarala sam s mamom i tatom o svemu. Naravno, mama se protivi i tu nemam mnogo za reći jer je posve razumijem i sve što mi je rekla vjerojatno bih i sama rekla svojoj kćeri. S druge strane tata je bio nešto otvoreniji i rekao mi da sam odrasla i da će prihvatiti svaku moju odluku, ali i suptilno mi savjetovao da to ipak ne činim. I nisam se iznenadila, pa godinama je vani i vrlo dobro zna kakav je to život, ono što me je iznenadilo je pitanje Hrvoja. Rekao mi je da prvo razmislim o njemu, jer nije u pitanju samo život u drugoj državi, nego i život s njim. Koliko god ga poznavala i voljela to je veliki korak o kojemu bih po njegovom mišljenju trebala razmisliti.

I razmislila sam o svemu i uopće nije upitno želim li preseliti i živjeti s njim. Upitno je želim li uistinu odrasti, uozbiljiti se...

Nema komentara :

Objavi komentar