Dragana Novaković | Omnia

Ljubavlju stvaram tebe,
u strahu,
da te ne bi neko drugi stvorio.

Urezujem ti bore,
bojam tvoju kosu nijansama sive
i gledam kako teret života
hrabro nosiš na sebi.
Pratim te pogledom
i čuvam od mraka
ne bi li tmina zaobišla tvoje godine.
Krpam tvoja odijela
ne bi li zadovoljan koračao
predodređenim putevima.

I stvaram Tebe
u strahu,
da te ne bi neko drugi stvorio,
ali ti mene ne stvaraš,
ti puštaš da sama,
boreći se s ličnostima,
stvaram oboje.

Odaješ mi boli koje,
potiskujući,
drugima ne odajem.

Iako ti stvaraš nekog drugoga
ja tebe stvarajući ne odustajem.