Silvija Šesto | Bolja polovnjača (12)

Postavili su je znaš već otkud…Kao došla je iz druge škole, iz drugog grada, jebote iz druge dimenzije, tak mlada a već tak pametna da nam ravna glavama… Al boli me ona stvar… Sam stvarno ne znam zakaj ona uvek baš mene fiksira na tim sastancima, mene proziva, sređuje da ostanemo na samo i tak to. Da ti ne velim da me je prije Božića tak fest zašlatala da sam je mislila zašamarati ko majmunicu, al ipak je ravnateljica. Di bum sad posel našla s četrdeset? Di, pitam ja tebe? Kod nas ti je s poslom spika slična onom umri u pustinji žedan s vodom u koljenu. A kaj se tiče te famozne burze, bila sam ti stara nedavno tam, joj to ti moram ispričati. Zakaj? Čuj, znaš ti mene i moj mjehur, tu ti se stanje ni promenilo. I tak ti ja nekaj idem obavit u Zvonimirovu, ne sečam se sad više kaj, al mi se, ne znam, valjda posle Vinceka, išla sam si mrknut kremšnitu i šljoknula sam čašu vode, i onda ti se meni onak fest pripišalo, za ne izdurat… Gledam di da to obavim… Vincek nema zahoda, sam se na kolače orijentiral i kad gledaš ima prav. Zakaj bi mu neko sral tak blizu švarcvaldica!

Damgle ti ja okolo, čuj, nejde mi se u birc, jer kaj, moraš nekaj naručiti, nemrem se onak švercat drito u zahod, nemrem. Takva sam. Na potezu općenito nijedan pošten birc, a čuj, da i je pošten kužiš ono…bez smrada, po prilici s novinama, ma kužiš ono normalno, al kaj, u takvim su svud pometali te administrativke…kužiš one s lončekom…one kaj čekaju da im nekaj ubaciš i onda dok ja dođem do sitniša triput se spišam, a čuj općenito ja ne znam kak je to regulirano. Jel treba dati kolko napraviš, jel za malu nuždu manje a za velku, kužiš kaj ti hoču reči, mislim to mi je enigma…A trebe imaju posel. Posel!  I tak ti ja klopćem nekih deset metara, birc prekrižim totalka i nađem se pred burzom. Velim ja sebi, di su bokci tu mora biti i šekret. Uđem ti ja tranu, kad ono beverlihils. Sve preuređeno. Do vecea pol kilometra. Uđem ti ja unutra i sve si mislim kak nije ni tak loše bit na burzi. Naravski, ak nekaj mesečno šuškavo primaš, jer kaj, stvarno zahod im je prva klasa. Sam kaj, nema tog zahoda di naša rulja ne bu nekaj nasrala. Čučnem ti se ja iznad one školjke i zirnem vrata, kaj bi drugo, a ono poezija. Čovječe, imala sam kaj za čitati. Bilo mi je žal kaj nisam raspoložena za velku nuždu, jer tu ti je svega bilo. I političkih parola i epopeja i lirike. Al poezija je bila na prvom mestu. Osobito ona haiku. Došlo mi je da si zapišem neke bisere, al sam popizdila kad sam vidla, naravski, nigde papira. Tak sam uspela sam zapamtit jednu dobru a ta ti je ovak nekak išla, čekaj malo da se skoncentriram…e ovak: Poštovane dame, centrirajte dupe iznad rupe i pustite vodu da drekeci odu. Potpis: uprava zavoda za zapošljavanje. Ti jarca, Višnja. Kod nas ti nikad nemre bit dosadno. Ni v šekretu. No, tak mislim, kaj sam ti htela reći, no da, to s poslom zaboravi. Ni s petnaest ga nemreš nać, a kamoli s četri banke. Jebiga, ni to kaj sam plavuša više ne pomaže. Nema šanse.

Isuse, daj pogle kolko je sati . Tebi se žuri nekam? Ne. Onda dobro. Mislim, štela bi ti ispričati to kaj sad…Jebate, svaki put se lecnem. Ja mislim da je taj top (puca s Lotrščaka) nekak lepše pucal, kaj ti misliš? Sad je nekak sve otišlo vrit. Ne znam, nekak mi je to sve na krivo. A pogle bokce kaj su se dotepli…Ti se pak nikak nemreju na top priviknut…Nemreju, drek nemreju, nećeju… I tak ti je to, moja Višnja. Di sam ti ono stala? Ah da, kod Zdenkeca. Tak sam ti ja sad u toj stančugi i da ti ne pričam. Prije dva meseca, valjda to tak ide, nekaj lošeg za nekaj dobrog, jer sam ti rekla, prije dva meseca sam nabasala na tog doktora…E a tak nekak prije dva meseca nam se upucal u zgradu taj manijak i porušil sve zidove. Čovek si uređuje stan! Čuj stara, možeš verovati da ni jedna vrata nemrem zatvoriti. Sve mi je popucalo. Sad se još zajebavam s tom odštetom, jer kaj, to moram srediti čim čim prije. Si vidla vraga, ja o vuku, viš onog tipa u smeđoj jakni, onog tam kod knjižare, e onog da. To ti je taj manijak. Pogle sam kak vrti ključeve. Ti su mi posebno simpatični. Se sećaš onog  Davora kaj mu je vlastita mater rekla da sve kaj primi pretvara u drek. Sećaš se da je prvo vozil fiata, pa ga je sredil, pa škodu od svekrve, pa fićeka od svekra…Sad ide cipelcugom, a uredno vrti ključeve, čuj neupućeni bi pomislil da fura bembača, al kaj, neka mu se treba valjda i zakvači dok ne skuži kolko je sati, mislim…Ovaj manijak zbilja fura nekaj, al čoveče, teška sirovina. Žalosno je sam kaj naši domaći dečki većinom mogu vrtiti sam ključeve od poštanskog kasleka, nisu snalažljivi kužiš na kaj mislim…Al ovaj, Višnja…mislim to mi baš i nije za pričat, to s Davorom…Al kužiš, stvari se tak poslože…Mislim, morala sam sama zaključiti, teški jebivetar. Mislim da mu je ženska već tri puta operirala žuč il čir na dvanaestercu. Jebate, dvanaesto svetsko čudo. Sirota.  Ja sam se s njim spetljala u vezi nekih kristala. Niš koristi. Mislim, zakaj ne bi probala. Kakti ti kristali imaju veze s hormonima. Ti Boga, sve ima veze s hormonima. Kad sama sebe slušam popizdim. Kaj ni tak? Malo malo pa sam na hormonima… Ja sam ti zaprav štela reči u kojem sam sad dreku, mislim nije tak strašno, al to se samo meni može dogoditi. Taj doktor, taj kaj sam ti počela pričati. Zamisli ti foru. Ne…Čekaj, moram ti ispričati ispočetka. Ukratko, ja sam ti se prije dve godine tak malo razboljela. U početku sam ti mislila da je reuma. Malo me bolel vrat, malo kičma, pa onda ništ, pa onda opet. I tak sam ti se ja krenula lečit, a znaš da mrzim doktore. Čuj, tek sam si sredila te zube, a onda je počelo sve ostalo ići vrit. Prvo sam ti išla za tu reumu. Tam sam nabasala na neku zblajhanu babu. Nekaj nenormalnog. Veli ona meni da se skinem, a ja si iza pulta mislim kaj ja tu delam. Baba me pogleda, čuj to je trajalo valjda dve minute, ak ne još i manje. A da si vidla gajbu od babe. Sve nekaj u krpama, sve neke kutije s bombonima, sam kaj nije iz neke špelunke doletel Alibaba i ne znam već kolko je hajduka imal. Tak ti ona mene onak poprek, kužiš ono, žacne me s onim svojim očalinkama i veli mi da imam reumu. Ja si mislim, to mi je rekla i moja stara, zbog tog nisam morala po uputnicu, pa čekati i ta sranja. I dobijem ti ja neku terapiju. Diži ruke dole gore. I to pred nekim špiglom s nekim čudnim društvom. Ne velim, bilo je i normalne škvadre, al me se jedan zapiknul i furt je sedil iza mene i ja sam morala na taj špigl gledati kak slini. Sam kaj mi se na vrat ni obesil.

Nastavlja se...