Kolumne

nedjelja, 12. ožujka 2017.

Od danas čitajte u nastavcima | Silvija Šesto: Bolja polovnjača


priča sa zagrebačke strane

Stara!!! Pa nemrem verovati! Jebate! Nemrem verovat da sam te srela. Ti!? Jesi to ti!? Ne, čuj da mi je neko jučer rekel da bum tebe danas srela, mislim ono, kužiš…Pa kaj ti nisi u Finskoj? Prije tri meseca? Vratila si se prije tri meseca? Ne. Čuj, ja sam srela, mislim ono, kad je ono bilo, dobro sad nema veze, srela sam  Kakija i rekel mi je da si ti tam onak ko za stalno, sa Željcom, ne? Ništ, znači natrag na ognjište,  zbilja krasno. Znaš kak mi je drago da bi sad skakala. Joj i bum (skače)…Kaj me gledaš, šmrklivec? Kaj je zabranjeno skakati? Viš, ja nemrem v svom rodnom gradu ni skakati, a kaj ti dotepenci mogu delati, kaj mogu delati, ha. No, Višnja, pa to je zbilja super. Sad bumo si mi dve malo sele na kavicu, ne? Pa, valjda ti se ne žuri tak, malu decu nemaš, ne? Ili? Ma daj, tolko znam, nisam baš tolko totalno zablesirana. Informacije putuju sporo al putuju, ne? Ko zet ko mrtav… Ja? Čuj, ja sam ti to odavno obavila. Znaš i sama da sam rano počela… Ne znaš? Joj da, pa ti ništ ne znaš, je, Višnjica, čim si prešla ja sam se ubacila u promet, onak zaozbiljno ne,  a ko rano počne rano i svrši, ne?
A meni se čini da si ti mislila kak se nikad više Bogu iza nogu ne buš vrnula, čuj, daj priznaj?! I kaj sad?  Di bumo? Imaš ti kakav predlog, mislim ja ti idem uvek tu, al otkad su preuredili osećam se ko v kavezu. Ko majmunica, jebate. Jedina dobra strana je kaj i mi možemo majmune gledati s druge strane, mislim iznutra, ne?! Mislim preuredili, to su ti oni, Višnja moja, otkad tebe nema preuređivali barem dvajst put. Svaki put to traje par godina i onda gazda završi u reštu, mislim ono, znaš muljaža, il ne znaš?!…Uglavnom kak dobe kavez tak otijdu v njega. Sam v pravi. Al i tam. Kaj im tam fali. Gajba topla, hrana fina, možeju pušit, možeju čitat…Možeju sve kaj većina danas nemre na slobodi, me razmeš… Tam? Je, pa to ti više ne dela. Ne. Joj pa ti si zbilja izvan vremena i prostora, Višnjica draga.  To ti je neka menza sa špagetima, je, već oko dve godine. Bila sam ti jedamput na špagetama tu sa Slavicom, ona kaj ima frizeraj, ma znaš ona kaj joj je i mama šišala, je pa da, nasledila je to i išli smo ti sest da si nekaj na brzaka pojedemo, nabrzaka! Mislim možeš si mislit. Jedno je nabrzaka kod Japanaca, drugo kod Švaba, a treće, jebate, kod nas.  Prvo smo ti dobrih pol vure čekale da nam donesu taj gulaš, ti jarca ko da su krave nateravali po livadi, mislim tak su i izgledali… i sve to, a onda, kad smo to prežvakale, a o tome kak je žilavo bilo neću trošiti reči, e onda ti ja pitam tog pingvina od konobara jel može na karticu i dlakavi mi frajer bez frke zeme karticu, mislim ono kužiš pod normalno, al kaj, ja sam ti je tak dugo čekala, mislim ono,  da mi je vrati i sve si mislim, mogel je dobar šoping napraviti, ne to ti više, Višnja moja,  nije ti to ono kaj je bilo… Čuj, pa kaj ti nejdeš u grad? Pa kaj si tri meseca delala?! Pa dosta ti je pol sata da skužiš spiku, kaj pol sata, pet minuta… Odi idemo tu na ziher . Kava nije tak loša i mogle bumo se bar čut. Mislim inače di god upadneš trešti. Nit čuješ sebe, nit čuješ ono kaj zvrnda iz zvučnika, nit čuješ konobara, a bogme ne čuje ni on tebe. Naručiš kavu donese ti lozu, a ionak ne razmeju naš jezik…Ni ne trude se, mislim kužiš o tom bum ti malo posle, al s tim Zvonkom, čuj ja njegovu staru ni dan danas nisam skužila…Koja je to spika?!…Mislim ono znaš kad te neko nazove na telefon i zagrmi: ko je to ili ono: koga sam dobila? U tom smislu, mislim…i ono još se pali ak se ti odmah ne predstaviš. I neće se prilagoditi, neće se ti pomaknuti s mjesta…Pa znaš da mi je teta, joj pa da to ti nemreš znati, no umrl joj je muž i ona je menjala stan…Da ti ne pričam na kaj je sve nailazila, al u Utrinama je bilo ful tragično. Čuj, škvadra ti je u kadi uzgajala pelcere. Ono, mlada kuruza…Neprilagođeni, Višnja moja, totalno neprilagođeni.  Ma čuj, odi malo po Ilici i buš vidla. Prošeći gradom…Evo ti tu kod Name…Uđeš nekak, al izać! Otvoriš vrata i rulja misli da si portir…Ulazi, ulazi…Na prste leve ruke možeš nabrojiti škvadru kaj nekaj zna o lepom ponašanju, a i ti su već jednom nogom kod arkada. A o javnom gradskom prevozu da ne govorim…Nema šanse da ti se neko digne ak se počneš porađat, al šepave krmaljke ruše rekorde u zauzimanju mesta. Čuj, meni se i gadi to sedenje. Uvek mi se gadilo sest tam di je neko rit držal pol sata, onak na toplo fuj, dobiš nekaj zaraznog, kaj ja znam, tu sam jako, onak, u najmanju ruku pesimistična, ne…

(sjeda u stolicu za stol)


Nastavak sutra...

Naklada Semafora 2008.

Nema komentara :

Objavi komentar