Kolumne

srijeda, 22. veljače 2017.

Marina Bogdanović | Sa tobom u sebi


Sa tobom u sebi prepuštam se vetru
kao da su ruke svud po meni pale,
uz galop košave sustignu me lako
pa tonu po meni kao da su prave.

A kad priđe blizu nestvarno je živo
tvoje snoviđenje satkano od gladi,
grčevima čežnje povija u crno,
onjuši me jezom i na sto postavi.

Evo posluženja od krvi je slatko,
otvori mi usta da zaliješ nebom,
u očima mojim ogledaj se silni
što zamišljen oblak šakom si razneo.

Tu na mojoj koži tvoje remek delo,
otrovanu, golu, zanosom me boli
i ko mnogi drugi sad sam pokošena
u ljudsko i jadno što u telu gori!

Nema komentara :

Objavi komentar