Žaklina Mančić: Trivijalna priča

Ova je priča završena pre nego što je i počela.
Ova je priča iskrpljena od tvojih laži i pre prvog sopstvenog slova.
Ova je priča satkana od suza i pretnji i pre prvog poljupca.
Ova je priča isprljana potrošenim ženama koje su opoganile tvoj život. Zato je puna uvreda i psovki namenjenih meni, baš kao onim drocama koje polupijane, mešene rukama masnih gostiju, dočekuju fajront u kafani, vadeći im poslednji dinar iz džepa...
Ova je priča mogla biti lepa samo da je počela mnogo ranije ili da je bila poslednja priča naših života.
Ova je priča došla u vreme kad joj nije bilo vreme.
Ova je priča satkana od moje užasne čeznje za ljubavlju i tvog bolesnog sadizma upućenog, umesto meni, svim onim ravnodušnim ženama iz tvoje predistorije, koje su te odbacivale posle upotrebe kao istrošeni uložak.
Ova priča miriše na ustajali duvan i rakijske čaše isprljane karminom po ivici. Na kiselkasti vazduh prljavog apartmana.
Ova je priča mogla biti lepa samo da su obe duše bile čiste.
A nisu mogle biti jer je tvoja naružena, pokidana i toliko puta prevarena, da je postala ravnodušna. Pokidana izneverenim očekivanjima, prevarama, lažima, toliko da nisi ni mogao da prepoznaš od čega je satkana moja duša....
Tvoja je duša samo kidala moju jer si me video kao neku sasvim drugu, ako si me uopšte i video od godinama gomilanog besa zbog izneverenih očekivanja.
Ti, prosto, materijal moje duše nisi prepoznao jer od tako nečega ništa u životu nisi tkao.
Ova je priča slična hiljadama drugih.
Ona je, nekako, kao vaga, čiji se jedan tas vuče po blatnjavoj zemlji, a drugi žalosno landara na vetru tražeći da ga povetarac pomiluje.
Ova je priča začudo naša a tako je trivijalna da je mogla da bude bilo čija i možda nije ni trebalo da bude napisana....