Moj najbolji prijatelj je Marko. Ne viđamo se često, ali on mi je najbolji i uvijek možemo računati jedan na drugog.
Borisa znam još iz školske klupe. Jednom smo se krvavo posvadili oko gumice (crveno-plavi Pelikan) te smo olovkom podijelili klupu. Nije htio da mi posudi gumicu. Jebla te gumica da te jebla, rekao sam mu. I on je meni to isto rekao. Poslije nikad nismo spominjali gumicu. Kao da ona može da izbriše prijateljstvo. Ponekad kad unuci padne gumica sa stola, sjetim se Borisa i tiho se nasmijem. Onda ona pita što je smiješno, a ja je samo pogladim po kosici.
Stipan je bio pomalo desno, konzervativan, a ja lijevo. Kako smo samo noćarili i tulumarili, koliko smo gradela izgradelali. I ništa. Politiku nikad nismo dirali, što ima ona među nama.
Jadranu sam pozajmio novine na čitanje. Onaj ogromni „VUS“. Kad ste čitali u kafiću, morali ste ga držati na koljenima, a mjesto do vas trebalo je biti slobodno. Vratio mi kupusaru. I normalno da sam poludio, a on se iznenadio. Još i sad govori da mi je kratak, mislim fitilj, a žena kaže da sam malo tvrdoglav i uvrnut. Valjda ona najbolje zna. A Jadran je bolji od kruva (ne kruha jer je kruv jači).
Marko broj dva je za vrijeme rata otišao na drugi kontinent i povremeno smo kontaktirali. Kaže da sam mu jednom prilikom telefonom nešto neobično rekao. Ne sjećam se razgovora. Ili je bilo rano ujutro ili sam bio pijan. A ne pijem i spavam kao top. Kad smo se sreli utvrdili smo da to nije bilo to. Pogrešan broj.
Imam i brata i dvojicu kumova, ali oni su posebni prijatelji.
Kažu da čovjek ima prijatelja ne više od prstiju jedne ili obje ruke. Kroz moj život prošlo je dosta ljudi i mnogi su imali priliku da se doživotno družimo. Nažalost, ili na radost, izgubili su se u vremenu i prostoru.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.