Čuvaš stav…
A slomiti te može svašta…
Saviti može svako
ako poviješ, ne leđa,
nutrinu svoju pokašeš drugima…
Izglođu ono zdravo
što rođenjem si nasledio,
pa ne znaš ni šta si sada…
Ni šta si bio tada
dok si prkosio u sebi…
Odolevao slabostima.
Ostaneš prav…
A sve se u tebi iskrivilo…
Prelomilo na pola…
Ako ne i četvrtine, petine…
Ostalo žestine da se izjedaš
i gledaš u krhotine…
Komade polupanih pehara
iz vremena kada si imao dara,
pa se samonagrađivao…
Dograđivao nebeske kule…
Sebi verovao.
Pa opet prelomiš…
Da se sastaviš od tih delića
rastrganog bića u novog sebe
ako je išta ostalo…
A i to malo, još uvek živo,
požutelo i sivo od upotrebe,
može biti ogrtač, pokrplјen,
ako snovi nisu toliko zatureni
da se ne mogu naći, prepoznati…
Ako im, nekako uđeš u trag
uspešno si prelomlјen.
Mirjana Đapo, Beograd
UVITI SE U ĆUTANJE
Kada te tišina ovije,
vrisak se se samo pritaji
kao saveznik osami
da ne remeti harmoniju
poslaganih kockica…
Ni tu melodiju utišanih tonova
ispevanih u samoći.
Samosažaljene se skrije
unutar sahranjenih snova
kao ptica koja je otpevala
sve tužne arije duše
i sada bi da zacvrkuće,
ali za sebe, tiho…
Kao što se nekom milom
na uvce šapuće.
Navući taj zar od tišine…
Vrisnuti samo za sebe
najtišim tonom buđenja
da živa si, ponovo…
Toliko te ima u jutru što sviće,
da imaš snage da se oglasiš
i ispevaš danu najlepše arije…
Neispričane priče.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.