Moji snovi nemaju datum isteka
Njihov rok je beskonačan
Oni traju kroz vekove
U nekom drugom životu mora da sam bila hvatač iluzornih snova
Neka ih
Oni su samo moji
Ne dam ih nikom
Dok jašem na kamili i pojim je vodom iz moje sićušne ruke
Dok slikam po straom platnu koje je naručio lično Rivera
Dok odmaram ispod drveta duda sa Bukovskim koji mi kaže da radim sve
Samo da ne pišem poeziju
Pitam ga zašto mi je rekao da ubijem svog psa
Reče mi da je i to lakše nego pisanje poezije
Složih se i krenuh na konju do Inda
Žudeći da me ujede malarični komarac
Da konačno raspustim svoje snove
Da ih evakuišem u neki od paviljona na Sajmištu
Da ih naguram u nedra Hilde Dajč koja neumorno čeka svoj kraj
Čuvam svoje snove ljubomorno od budnih nesanjara
Od pijanih muškaraca koji se teturaju niz ulicu
Od ljubomornih ženturača koje me podlo pitaju kome pišem pesme
Čuvam snove samo za sebe
I srećna sam što niko ne može unutra
Osim ako mu ja dodelim ulaznu kartu
Pišem pesme sebi
Kao spomenik koji mi niko neće podići
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.