Marija Aleksić | Snovi iluzornog traganja

Moji snovi nemaju datum isteka

Njihov rok je beskonačan

Oni traju kroz vekove

U nekom drugom životu mora da sam bila hvatač iluzornih snova

Neka ih

Oni su samo moji

Ne dam ih nikom

Dok jašem na kamili i pojim je vodom iz moje sićušne ruke

Dok slikam po straom platnu koje je naručio lično Rivera

Dok odmaram ispod drveta duda sa Bukovskim koji mi kaže da radim sve

Samo da ne pišem poeziju

Pitam ga zašto mi je rekao da ubijem svog psa

Reče mi da je i to lakše nego pisanje poezije

Složih se i krenuh na konju do Inda

Žudeći da me ujede malarični komarac

Da konačno raspustim svoje snove

Da ih evakuišem u neki od paviljona na Sajmištu

Da ih naguram u nedra Hilde Dajč koja neumorno čeka svoj kraj

Čuvam svoje snove ljubomorno od budnih nesanjara

Od pijanih muškaraca koji se teturaju niz ulicu

Od ljubomornih ženturača koje me podlo pitaju kome pišem pesme

Čuvam snove samo za sebe

I srećna sam što niko ne može unutra

Osim ako mu ja dodelim ulaznu kartu

Pišem pesme sebi

Kao spomenik koji mi niko neće podići