Marija Aleksić | Legenda o ranjenom ždralu

Ja sam ranjeni ždral 

Nosim svoju tugu u rancu od somota

Visoko sam ga zadenula za leđa i ne spuštam ga 

Strah me da ga neko ne ukrade

Nosim visoko podignutu glavu

I punu kesu tuge u levoj ruci

Kesa mi stoji čvrsto obavijena oko dlana

Bojim se da nekom ne zatreba

Za desno uvo mi prikačena minđuša boli

Nosim je kao suvenir koji ne smem da izgubim

Kao suvenir koji sam dobila od nekog dragog meni

Plašim se da neko ne dohvati  moju minđušu i stavi je kao svoj dar

Nosim visoke potpetice a u svakoj nekoliko grama praznine

Noge mi čvrsto stoje na zemlji

Šta ću ako me vetar podigne

I nekom zatrebaju moje potpetice

Čvrsto pazim na svoju tugu kao majka na najdraže dete

Ne dam da je neko uhvati za ruku

Ona je samo moja

Ne ispuštam torbu punu suza

Plašim se da suze ne probiju platno

I iscure kao peščani sat

Čvrsto stojim na moru kao zagonetni val

Boli me moja tuga

Ja sam ranjeni ždral