volim kuće putujuće
daju mi osjećaj beskraja koji kopno uskraćuje
a ja bih se izgubila u procijepu dvaju plavetnila
azurnoplave visine i modre dubine
u nekom trokutu, ne nužno u Vražjem...
biram samo fine zalogaje sa švedskog stola
pijem iz kristalne čaše u kojoj se pjeni
Dom Pérignon...
u sali za ples gospoda upravo biraju
s neskrivenom žudnjom u očima pružam ruku
šarmantnom gospodinu svojih godina
može valcer, može tango, može...
otvaram oči upitna pogleda...
zašto se jutros nisam probudila
u kabini velebne kuće putujuće?
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.