Marija Aleksić | Kutija za cipele

Stavi tugu ispod kreveta, neću da joj gledam lice

Sakrij je tamo dole, među sandale i gumice

Zgazi je stopalima, gazi do besvesti

Neće ona tebe tako mučno jesti...

Baci je iza ogledala, nek razmišlja šta se vidi

Otresi je o pod , zatresi među hridi

Imaš tu jednu staru ostavu, tu je ćušni

Nek ide daleko, hleb naš nasušni

Nek nam ostavi, a ona nek se tera

Nema za tugu prava mera

Gurni je u kutiju za cipele stare

Baci je tamo na ulicu, među bare...

Zaključaj telo, nema da uđe 

Baci na nju stare čaše i posuđe

Gađaj je lomom starim, da nikad ne progleda

Daj joj po glavi, kako on zapoveda.

Nek se mota tamo kao na filmskoj traci

Nek se ne vide njeni znaci

Nek je nema, rukom je dobaci daleko

Nek je tamo dočeka neko

Zaključaj kutiju sa cipelama da je ne provali varalica stara

Ta tuga beskrajna što mi mislima hara..

Zatvori sve šupljine da nos ne promoli

Da ne izađu ni ona ni sve boli

Udari je po nosu, nek se zacrveni

Ostavi je tamo i napred kreni!